Либија: Ово ће личити на Косово...

Војна операција против Либије је најзад добила онај облик, који је био замишљен у западним центрима моћи – карактер рата за свргавање законитих власти суверене државе-чланице ОУН. То је откровење само за оне дипломате, који се сада љуте на западне „партнере“ – као, па ови су пред изгласавање Резолуције 1793 СБ ОУН од 17. марта  обећали да неће ићи даље од стварања над Либијом „зоне, забрањене за летове“. Као да их бомбардовање Југославије, упад у Авганистан и Ирак  нису  научили ничему…

Све у свему, добија се утисак да садашњи рат Запада у Либији закива опасно померање појмова, које користи руска спољна политика.Први сигнал за то је постала сагласност Москве да у Савету безбедности ОУН подржи велико јачање санкција против Ирана у јуну 2010 године, када реална ситуација сигурно није терала Русију на тај корак, а њу је лишавао уговора, вредних много милијарди, а такође и статуса државе која о „иранском питању“ има „издвојено мишљење“, те је зато способна да буде посредник са ауторитетом. Као  резултат тога, посредовање у регулисању иранског проблема је прешло на Бразил, и посебно, на Турску. Активност Турске, која је јачала последњих месеци и на регионалном нивоу, и на светској арени, је била последица тадашњег стварног повлачења Русије из иранских послова.

„Либијски сценарио“ је скоро  пресликан из претходних балканских, блиско-источних и предње-азијских образаца. Како праведно констатује један од водећих европских стручњака у сфери геополитике, руководилац бриселског Европског центра за стратешка испитивања у области обавештајне службе и сигурности, Клод Монике, избацивање у први план Француске и Велике Британије у операцији у Либији је жеља да се у арапском свету заузму и политичке позиције, и нафтни интереси. Чак је и бивши премијер натове Турске, Бјулент Аринч, провидно набацио шта је позадина догађаја у Либији. Према његовим речима, почетак ратних операција одмах после доношења одговарајућих резолуција од стране СБ ОУН говори о дуплим стандардима: „Дупли стандарди се не само овде, већ у свету уопште, свуда користе“. Он је убеђен  да преко тако брзог извршавања резолуција Савета Безбедности ОУН за Либију „неке земље желе да избију у први план“.

Секретар за штампу министарства одбране Француске Лоран Тесер је, у ствари, признао да постоји сложена геополитичка игра која се води око Либије, иако нема никакве везе са кобајаги “хуманитарним“ задацима који би требало да се при том решавају. Пошто је подсетио да не постоји јединствен генерални штаб за операције у Либији он је констатовао да свака земља која учествује у њој „користи свој генералштаб“, што доводи до збрке на нивоу командовања: „Француски војници су направили свој основни центар за операције у Монт-Вердену близу Лиона, у центру Француске, британци – у Нортвуду, а американци – у Штутгарду и Рамштајну у Немачкој“. Анонимни извор Агенције Франс-прес је међу француским војним експертима приказао ситуацију још отвореније: „Предати команду НАТО-у – то значи изгубити руководећу улогу, односно изгубити претпостављену добит од ове либијске авантуре“ (1).

Јасно је да до решења  геополитичких задатака не може да дође само деловањем за обезбеђење „зоне, забрањене за летове“. А то значи да ће даље све да иде утабаном стазом – косовском, авганистанском, ирачком… Још пре него што су почела бомбардовања, дански министар за одбрану Гите Лилелунд Бек, је баш то изјавила: „Ово ће јако да личи на операцију на Косову“.

Формално, разлика између косовске и либијске операције је у коришћењу међународно-правних инструмената. Бомбардовање Југославије у марту 1999. је почело одлуком руководства НАТО и без икакве резолуције Савета безбедности ОУН.  У случају Либије резолуција постоји. Међутим, она је сачињена у тако расплинутим и двосмисленим формулацијама да дозвољава да се против Либије користи изузев „окупације“ цео комплекс војно-политичких мера.  Термин „окупација“ није објашњен те се, према томе, може схватити  као формирање потпуне и дуготрајне контроле над читавом територијом земље, али у случају са Либијом такво међународно-правно „ограничење“ од самог доношења нема карактер формулације на коју је право примењиво (2).

У чему је још сличност између косовског и либијског сценарија? У покушају Запада да за своје циљеве искористи „пету колону“  - унутрашњу опозицију, чију су улогу на Косову преузели локални албански екстремисти са својом терористичком „Армијом за ослобођење Косова“, а у Либији – регионално-племенске групице, уз учешће терориста „Ал-Каиде“. И АОК, и „Ал-Каида“ представљају западни геополитички пројект. Истоветан начин повезивања војних дејстава и подршке унутрашњих опозиционих снага САД , Велике Британије и њихових савезника коришћени су у Авганистану 2001. и у Ираку 2003. године. У свим тим случајевима циљ Запада је био свргавање постојеће власти и стварање ситуације „контролисаног хаоса“ као основе за сопствено учвршћивање у стратешки важној светској регији. Важност Косова, конкретно, је у његовом географском положају, који дозвољава да се тамо смести највећа на свету америчка војна база „Кемп Бондстил“, Авганистан их је привукао као „мекано крило“ Централне Азије и комшија Ирана и Пакистана, Ирак – својом нафтом и близином  других, не мање важних регија – Турске и Кавказа, и зоне израелско-пакистанског конфликта и Персијског залива. Био је у праву саветник америчког председника Кенедија Дин Ечисон, који је отворено изјавио, како би оправдао блокаду Кубе 1963., да се једини циљ разговора Вашингтона о међународним зонама састоји у томе да се „сам улепша помоћу етоса, на бази најопштијих моралних принципа, који су унети у основу правних доктрина“, али само тамо, где је то умесно (3).

Данас председник владе Велике Британије Дејвид Кемерон умирује енглеско јавно мњење тако што се позива се на општепознату  „јединственост“ овог или оног случаја. Као, „не постоје две идентичне ситуације, ово није Ирак, ово није Босна, није ни Либан“. Али резултати социолошких истраживања у Великој Британији показују да тек сваки трећи Британац подржава операцију у Либији. Према подацима ComRes/ITN,43% испитаника су потпуно против деловања Лондона, а 22% сумња да су намере при том поштене(4). Црту на овакво расположење је подвукао ауторитетни политички коментатор агенције „Би-би-си“, Норман Смит, који је изјавио да је „Дејвид Кемерон ступио у област непознате и опасне политичке зоне“. У своје име да додам – далеки крај ове зоне за сада се не види. Крију га Сирија, Иран и остале државе,  одабране за  даљу насилну „демократизацију“ и „хуманизацију“.

(1) AFP 211532 GMT MAR 11

(2)https://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N11/268/39/PDF/N1126839.pdf?OpenElement

(3) Цитат по: Хомскиј Н. Нови ратни хуманизам. Лекције Косова., М., 2002, стр. 267

(4)REUTERS0053 220311 GMT

____________________________________
 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник у Институту словенства Руске Академије Наука, магистар историјских наука и међународни посматрач радио-станице „Глас Русије“.