Велики пут – циганска судбина

Са нама су коњи, значи са нама је Бог – постоји таква циганска пословица која сведочи да је вековима циганска судбина био номадски живот, вечити пут. Путем је назвала своју изложбу руски уметнички фотограф Љаља Кузњецова. Изложба је отворена у Петербургу на Међународни дан Цигана, који се обележава 8. априла.

Први снимак који је направила Љаља Кузњецова одмах је постао чувен: цигански дечак пустио је из руку голуба и гледа га зачуђено – како то да је претходног тренутка птица била у рукама, а сада живи својим животом? То није ентографија, није социологија и није политика, тврди Љаља Кузњецова у интервјуу за Глас Русије. Овде је главно моје сопствено осећање.

Врло често ова фотографија се користи као сведочанство да се борим за слободу Цигана или нешто слично, каже уметница. А за мене је тај дечак са голубом симбол да сам нашла себе, да сам могла самостално да идем путем. Сваки мој рад је мала песма. Све оне су обједињене не само темом циганског народа, већ и тиме што су то песме ових људи, њихов начин живота – све то је својевремено одговарало мном унутрашњем стању.

Можда би Љаља Кузњецова и сада остала ваздухопловни инжењер, као у младости. Али десила се трагедија: погинуо је њен муж и живот се преокренуо, она није могла да се врати претходној професији. Случајно се упознала са Циганом на пијаци, дошла је на екскурзију у табор, направила неколико снимака.. Тако је почео мој други живот који је пробудио сећања из детињства – говори Љаља Кузњецова. Оно је протекло у малом степском граду у централноазијској републици Казахстан, где је било много Цигана који су ми се чинили дивним. Али било је забрањено да им прилазим: мама је говорила да ће ме украсти.

Почела сам да снимам праве цигане у табору у Казахстану. Они су живели у шаторима који су стајали у круг, и трчала сам од шатора до шатора сва испуњена неком суманутом енергијом. Затим сам фотографисала у Украјини, у средњеазијском Узбекистану. Покушала сам да снимам у балтичким земљама, у Литванији, али ми тамо та тема није донела задовољство. У Литванији живот Цигана тече унутар куће, а мени је потребно небо, потребна је линија хоризонта, ветар...

Наравно, данас има све мање правих слободних Цигана, који су били надахнуће крижевних класика – Пушкина, Толстоја, Меримеа – са тугом говори Љаља Кузњецова. Савремени живот и савремено друштво не доприносе очувању традиционалних основа њихове егзистенције.