Кретање као степен слободе

У свести многих совјетских грађана такозвана гвоздена завеса, која је делила СССР од преосталог света, срушила се тек пошто су они добили реално право на слободу кретања. Десило се то тачно пре 20 година. 20. маја 1991. године био је усвојен Закон који је допуштао грађанима СССР да путују у иностранство.

У совјетско време питање слободе кретања ватрено је разматрано у породичном кругу. Једни су желели у трагању за срећом да оду заувек, други су једноставно хтели да виде света. Снови и једних и других остварили су се. Усвајање Закона о напуштању земље је заиста један од најважнијих догађаја последњих деценија, сматра заменик директора Института за социјалне системе Дмитриј Бадовски.

То је једна од оних одлука које су фактички означиле крај постојања претходног совјетског система. Право да слободно напуштају земљу за грађане је исто као и право странаца да долазе у Русију – једна од најважнијих промена читавог уређења нашег друштва. Данас ако питате обичног грађанина шта се принципијелно променило у поређењу са совјетским периодом, свако ће назвати мали број ствари – приватну својину, могућност поседовања свог стана, куповине свих врста робе и право на слободно путовање у иностранство. Друга је ствар што код нас до данас не могу сви то право да користе. Само отприлике 20% грађана има финансијске могућнсоти да стално путује у иностранство. Тамо где нема гвоздене завесе увек постоји економска и материјална завеса.

Углавном 1991. године СССР покушао је да постане део међународне заједнице и да ликвидира противречности које су се нагомилале у претходним деценијама. То је створило не само много очекивања и нада, већ и мноштво илузија. Нешто је заиста реализовано, а нешто се испоставило једноставно непотребним, истиче експерт Интитута за социологију РАН Леонид Бизов.

Право да се путује по свету без било ког усаглашавања са партијским комитетима, као што је било у совјетско време, усталило се. Наравно, не могу сви да допусте себи пут на Мајами или у Ницу. То је судбина најбогатијег слоја друштва. Али да отпују на Кипар или у Грчку могу себи да дозволе људи масовних професија. Међу правима која су људи стекли, слобода кретања цени се врло високо, много више него разне политичке слободе, према којима су људи често равнодушни.

У сваком случају, слобода није само слатка реч, већ и право избора. Можете да одаберете куда да путујете, где да останете. Али само по себи често мењање места не доноси срећу. Срећан ј еонај који може да види света али да живи у рођеној земљи, на својој земљи по својим обичајима.