То није био рат, већ масовни геноцид

Трагични датум – 70 година од почетка непровоциране агресије хитлерове Немачке против Совјетског Савеза – пада на 22.јун. То није био обичан рат, већ нацистички напад са циљем расног истребљења целих народа. Пре свега словенских, које је Хитлер прогласио за људе ниже вредности. Али до данашњег дана се могу наћи лица која овај политички канибализам називају „превентивом“, „самоодбраном“ од потенцијалног напада СССР.

Инсинуације на ту тему потичу од разбијених генерала вермахта. Чак и савременицима није мрско да се тиме позабаве. Такав је случај са листом „Цуерст“ (Zuerst) и његовим чланком „Легенда о нападу. Како су 1941.године зауставили Стаљина“. Упитајмо се пре свега да ли је Црвена Армија била у стању да води освајачки рат? Позовимо се на мишљења војних аташеа Француске, Велике Британије и САД, изречена у годинам пре рата. Цитирамо:

„РККА се не може сматрати за армију способну за офанзивни рат“ (1938.година)

„У поређењу са моторизованим савременим армијама у данашње време способност Црвене Армије је на ниском нивоу. Црвена Армија не може да се супротстави мобилној армији са савременом опремом и оружјем“ (1941. година)

Другачије и није могло бити. Заостала Русија, уништена у грађанском рату, у којој је за 20 година до напада Хитлера 80 одсто становништва било неписмено, није била у стању да направи скок у технолошку будућност, наставља кандидат историјских наука Сергеј Гук.

Навешћу делове из чланка једног од најпознатијих историчара германиста Валентина Фалина. „Требало је уништити сто милиона совјета. Остале претворити у робове. Смртност међу енглеским и америчким војним заробљеницима није била већа од 15-20 одсто, док је убијено две трећине совјетских заробљеника“. Вешали су, страљали, гушили у гасним коморама, спаљивали цела насеља. Пљачкало се на велико. Намирнице су одузимане са рачуницом да ће бити масовна глад. Уништаване су медицинске установе. Покрадене су све значајне културне и историјске вредности. Цитирамо: „Својом наглашеном расистичком филозофијом напад на СССР је отварао ново поглавље Другог светског рата. На Источном фронту се решавала судбина цивилизација. Тражио се одговор на питање: хоће ли развој човечанства наставити напред или су све перспективе за то завијене у црно?“

Командант Аушвица Рудолф Хес је овако говорио на Нирнбершком процесу:

„Био сам командант Аушвица до 1. децембра 1943. године. По мојим проценама у гасним коморама је уништено и спаљено најмање 2,5 милиона жртава. Најмање још пола милиона је умрло од глади и болести. То је око 70 или 80 одсто свих затвореника Аушвица. Остали су издвајани за робовски рад у индустрији... Крајем 1944.године у приватној војној индустрији и најважнијим војним предузећима је радило око 400 хиљада логораша. По мојој оцени, у веома тешким условима рада, на пример у каменоломима, сваког месеца је умирала или губила радну способност петина робијаша“.

Шеф службе безбедности Ото Охлендорф је под заклетвом рекао: „Химлер је објавио да је најважнији задатак ликвидација Јевреја, жена, мушкараца, деце и комунистичких функционера. Четири недеље пре тога су ме информисали да се припрема напад на Русију“.

Монструозне чињенице... А „историчарима“ који представљају фирера као светли лик, некаквог спасиоца од комунистичке напасти, желели бисмо да кажемо: Ех, што нема једног Хитлера за вас фалсификаторе!