Језик памти, а поезија записује

У поезији, као и у животу, нема ништа ново. Умјетност је, између осталог, саздана од несигурности и само језик каквог искусног читаоца зна колико је тешко говорити о поезији која је саткана од барутних стихова недавно утихнулог рата.

Само језик, дакле, поима сву (не)сигурност таквога чина, док дух нареченог читаоца покушава да се отисне немирним пучинама прошлога вијека, пролазећи поред Сциле и Харидбе многобројних и многозначних поетика које у себе јати поменути вијек.

Књига Ранка Поповића "Завјетно памћење пјесме" говори, како сам аутор у уводу каже, о стварносном контексту српске поезије с краја 20. вијека, у којем се сублимира цјелокупно пјесничко искуство дотадашњег српског пјевања. Поповић, у уводном дијелу свога научног рада, говори о "поезији у огледалу стварности", покушавајући, на тај начин, да одреди мјесто поезије, умјетника и цјелокупне умјетничке мисли у времену које је наклоњено само (и само!) пјевању које слави разарања и пустошења.

Уочавајући косовски хронотоп као један од основних архетипова на којима је саздана српска поезија, Ранко Поповић покушава одговорити на питање: ...како се могло десити да је један историјски догађај тако пресудно и корјенито могао одредити укупан народни живот у оним најсуптилнијим и свјесним и подсвјесним манифестацијама? Држећи се Ногове дефиниције да "све јуначке преткосовске пјесме Косово слуте, док оне послије Косово памте као усудно мјесто с којег се из моћи и сјаја немањићког падало у таму ропства", Поповић сецира поезију деведестих година прошлога вијека (али, и ону прије) и указује на саму со пјесничких мотива већине пјесника тога доба – Косово и косовкси завјет.

Поповић проговара и о српском удворичком пјесништву, приближавајући, на тај начин, политику књижевности и/или књижевност политици. У овом дијелу рада читалац открива да је у српској поезији (свих епоха) заиста мало оних пјесника који се нису неком пригодном пјесмом или одом додоворавали власти и властодршцима. У сасвим тијесној вези с овим феноменом (у својеврсној "удворичкој читанци" налазе се имена и Достиеја Обрадовића, Милице Стојадиновић Српкиње, Ђуре Јакшића, Пере Зупца и многих, многих других) је и феномен који је Поповић означио као "политичност српске поезије", разматрајући ову врсту поетичког оквира у књижевноисторијској перспективи.

Један од рецензената књиге, професор Јован Делић, констатује да је књига "Завјетно памћење пјесме" Ранка Поповића први озбиљни академски рад о најновијој ратној поезији. Академик Радован Вучковић, пак, истиче, да је ова књига јединствена по томе што слиједи развој и приказује контекстуалне особености и условљености српске поезије, односно типове ратног, политичког и историзованог пјесништва. Једно је јасно – језик памти, а поезија записује. Ранко Поповић је то, несумњиво, овом књигом, и доказао.