Рашчлањивање сребреничке слагалице (2)

Пише: Стефан Каргановић

Преиспитивањe досијеа Сребреница у Холандији које је на помолу обухватиће најмање четири важне димензије овог питања.

Te четири димензије су: праве размере муслиманских губитака; српске жртве; легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. године; предисторија Сребренице

Прави размери муслиманских губитака

Поред правне квалификације злочина, да ли се ради о геноциду или о нечем другом, централно питање у сребреничкој расправи односи се на то да ли је утврђен број особа из енклаве које су по преком поступку непосредно после 11. јула 1995 као ратни заробљеници биле погубљене, кршећи њихов положај заштићених лица према међународном праву. Мада је у теорији то посебно питање, овај број ипак има релевантност у односу на правни опис дела, посебно ако желимо да докажемо тезу о геноциду. Конвенција о геноциду не предвиђа минималан број жртава, то је тачно, али несумњиво је да постоји психолошки праг најмањег броја жртава који би требало да буде утврђен да би оптужба за геноцид са становишта здравог разума имала смисла.

То је нешто што имплицитно признају и заговорници тезе о геноциду и судска већа која су стала на њихову страну. Констатација геноцида ретко се везује за укупан број Муслимана у БиХ; она се најчешће доводи у везу са бројем становника у енклави. У популацији од око два милиона тврдити да би губитак од 8,000 представља геноцид делује прилично неубедљиво. То је највероватнији разлог зашто у предметима *Крстић* и *Поповић* већа Хашког трибунала свој закључак да се у сребреничкој енклави јесте догодио геноцид не износе у односу на укупну муслиманску популацију Босне и Херцеговине, већ за референтну величину узимају становништво енклаве од приближно 40,000 особа. У односу на тај укупан број, наводно погубљење 8,000 становника психолошки неупоредиво упечатљивије делује.

Према томе, стварни број муслиманских жртава представља прво и основно питање. Ми смо се њиме исцрпно позабавили и у оквиру тог истраживања урадили смо нешто што су већа МКТБЈ необјашњиво пропустила да учине: ми смо једини до сада прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал тужилаштва. Резултат тог испитивања био је шокантан. Полазећи од предпоставке да званичан наратив одговара истини, очекивало би се да ће по образцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји (или "случајеви") форензичких стручњака тужилаштва, њих укупно 3,568, пружати једнозначну слику која указује на погубљење. Али након брижљивог испитивања испливало је неколико чињеница које се не могу ускладити ни са судским пресудама ни са опште прихваћеним предпоставкама на ову тему. Пре свега, ту није било ни близу 3,568 тела зато што је један "случај" могао да се састоји од само неколико форензички безначајних костију.

Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је поднело тужилаштво, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења било је укопано укупно 1,920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8,000 колико се у исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тврдило да их је тамо требало бити. Треће, у оној мери у којој јесте било могуће утврдити образац рањавања, чак и у овој драстично смањеној популацији укопаних особа указале су се значајне подгрупе од по неколико стотина појединаца са разноврсним повредама. Неке од тих повреда (или како смо их ми назвали, "образци рањавања") биле су конзистентне са погубљењем, али многе друге биле су у складу једино са предпоставком да су те особе погинуле током борбених дејстава.

Према неумољивој сумарној статистици, у 77 одсто случајева у сребреничким масовним гробницама које су ексхумирали стручњаци Хашког трибунала или је начин смрти било немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава. Најзад, ту је била и посебна категорија од укупно 442 лица који су имали повезе преко очију и везане руке, што је практично искључивало сумњу да они јесу били жртве погубљења. Мада уопште не доводи у питање да је био извршен злочин, ово сложено чињенично стање најозбиљније ставља под знак питања олако прихваћену предпоставку да се заиста ради о 8,000 погубљених жртава.

Пошто се примена класичне форензичке методологије показала узалудном јер се помоћу ње није успело документовати очекивани број лешева, на суђењу *Поповићу и осталима* прешло се на ДНК упаривање као главно доказно средство (или механизам дезинформације) за потврду до сада непоткрепљене тврдње да је 8,000 становника Сребренице било погубљено по кратком поступку. Задатак креирања таквих доказа поверен је *International commission for missing persons* у Тузли, или ICMP. ICMP је на суђењу * Поповићу* педантно предочила закључак да је у својим лабораторијама "идентификовала" 5,336 жртава Сребренице. Ако та цифра заиста има онакав значај какав јој приписује тужилаштво свакако представља велики напредак у односу на раније статистике.

Постоји, међутим, неколико озбиљних проблема са оваквом тврдњом. На првом месту, то је њена релевантност, или тачније научни легитимитет на начин како се користи. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак свакако да јесте важан, али то је у првом реду за породицу а не за сам процес.) ДНК анализа нема начина да разликује особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. Ради се о круцијалној разлици: смртни исход у борби није кривично дело, убијање ратних заробљеника јесте. Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да направи ту разлику; ДНК анализа не може. Друго, чак и тако из необјашњивих разлога списак наводно "идентификованих" особа није никада био објављен од стране Трибунала, који се у пресуди ослања на бројчане податке које му је доставио ICMP, нити је то учинио примарни извор тих података, а то је ICMP.

Све чиме располажемо јесте гола цифра, непотврђена допунском информацијом било какве врсте. Зашто би неко систематски тајио резултате успешно обављеног посла идентификовања жртава? Треће, шта год се дешавало у лабораторијама ICMP у Тузли и другим местима, то је потпуно изван могућности било кога да сазна или провери. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије, што значи да у њој нико није извршио инспекцију и да руководство те лабораторије никоме није показало задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави својим задацима. Што год они рекли, то се може прихватити искључиво на веру.

Хашки трибунал управо је тако и поступио у својој пресуди у предмету *Поповић* и нема разлога за сумњу да је спреман да опет поступи слично у предметима *Караџић* и *Младић*. Што се јавности тиче, од њих се очекује да прихвате шта им се каже и да не постављају сувишна питања.

Толико, дакле, о 8,000 сребреничких жртава и о доказима који
постоје у вези са њима.

(наставиће се)