Двадесет година после пуча

Перестројка, гласност, убрзање – крајем 80-их ове речи биле су најпопуларније како код обичних грађана, тако и код политичара. И не само у СССР, већ и у читавом свету. Ујутру 19. августа 1991. године лексикон се попунио још једном речи – ГКЧП, што је скраћеница од Државни комитет за ванредну ситуацију. Августовски догађаји у Москви, код Белог дома, каснији и брзи крах ГКЧП дали су снажан импулс коренитим променама не само на територији СССР, већ и на читавој земаљској кугли.

Тог дана грађани СССР пробудили су се са вешћу да је у земљи преврат. ГКЧП је иступио са обраћањем народу. Председника Горбачова су свргли „због здравственог стања“. У Москви тенкови. Централна телевизија приказује балет Лабудово језеро у режиму нон-стоп. То се десило уочи другог догађаја – Савез Совјетских Социјалистичких Република после дугих дискусија требало је да буде претворен у Савез Суверених Држава. Потписивање споразума о формирању Савеза Суверених Држава било је планирано за 20. август. Уочи тог датума председник СССР Михаил Горбачов је отпутовао на одмор у државну резиденцију Форос на Криму.

И ту је група чиновника из руководства комунистичке партије, владе СССР, армије и специјалних служби организовала Државни комитет за ванредну ситуацију. Главни циљ је био да се осујети потписивање новог савезног споразума, који је, по мишљењу чланова ГКЧП могао да доведе до јачања власти у републикама и каснијег распада СССР. Између осталог, до тренутка потписивања споразума Литванија и Грузија су већ фактички иступиле из СССР. А Естонија, Летонија, Молдавија и Јерменија су такође решиле да постану независне. Совјетски Савез се већ и тако скоро распао.

Уочи 20-годишњице пуча Михаил Горбачов је изјавио да је знао за то да се припрема иступање ГКЧП, али намерно ништа није предузео.

Одакле ме само нису звали, упозоравали да ће бити пуч, пуч, пуч. И моје окружење ми је саопштавало, али нисам могао да се одлучим на конфликт. Најважнији мој кредо био је – не довести до велике крви. Знао сам унапред да није могло да прође без крви. Али ми смо избегли најгоре. Да се код нас све захухтало, могао је да започне и грађански рат. При чему у земљи пуној наоружања, између осталог и нуклеарног. И у чијим рукама би се оно нашло, и како би те руке тиме руковале, тешко је рећи.

Председник Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике РСФСР Борис Јељцин ујутру 19. августа стигао је у Бели дом и стао на чело центра за отпор ГКЧП. Испред Белог дома су почеле да се окупљају његове присталице, почеле су да се постављају барикаде. Сви су чекали јуриш. Попевши се на тенк Борис Јељцин се обратио окупљеним московљанима и назвао дејства ГКЧП државним превратом. Још уочи тих догађаја било је јасно да Јељцин постаје централна фигура у својетској и руској политици, али управо август 1991. га је учинио лидером.

Ујутру 20. августа ГКЧП је планирао јуриш на Бели дом, где су се засновале демократске снаге. Али он је био отказан због тога што армија није подржала преврат, а део војске је прешао на страну бранилаца Белог дома. Наредног дана у Москву се вратио Михаил Горбачов. Чланови ГКЧП били су ухапшени. Али и двадесет гидна касније учесници комитета сматрају да су они покушали да спасу СССР од распада. Нису нам дали да реализујемо наш позитиван програм, изјавио је један од активних учесника ГКЧП, заменик председника Савета одбране СССР Олег Бакланов.

ГКЧП није изгубио и није добио. Била је извршена издаја, одступање од стране председника Совјетског Савеза Горбачова и председника Врховног Савета РСФСР Јељцина. Они су дошли на власт под паролама социјализма и комунизма, али су извршили одступање. Да су нам дали време, ми бисмо се корак по корак извукли из те мочваре која се формирала захваљујући неделовању председника Горбачова.

После пуча Михаил Горбачов је фактички изгубио власт. 23. августа у његовом присуству Борис Јељцин је потписао указ о обустављању деловања комунистичке партије. А у децембру 1991. године СССР је престао да постоји. Први и једини председник СССР до данас је уверен да је држава могла да се сачува, промени и усаврши. Али иступање ГКЧП био је подстицај за распад СССР, изјавио је Михаил Горбачов.

Све време говорим – Савез је могао да се сачува. Али не стари Савез, зато што је он био бирократски. Требало га је извести из таквог стања. Дошло је време и одавно је требало то питање да се решава. Постојала је идеја, она је била положена у нови споразум, да се створи Савез Суверених Држава. То је претпостављало независност и самосталност. Имало се у виду да велика питања одбране, дипломатије и стратешка питања економије треба да се решавају у центру, у самом Савезу. А све остало републике треба да решавају саме.

Ипак демократе су самтрале да будућност СССР није имао. У РСФСР у то време већ се формирао нов систем власти, који је имао демократску основу. Московљани који су у августу 1991. године изашли на митинге, бранили су управо њу, а не совјетску прошлост и будћност. Управо зато им је пошло за руком да не пусте на власт ГКЧП, тачније зато нису вратили на власт Горбачова, сматра Константин Труевцев, један од руководилаца фонда Живи прстен који су формирали учесници одбране Белог дома, доцент катедер за примењену политикологију Високе школе економије.

Први пут људи су добили могућност да бирају себи власт. И ту су покушали да им одузму ту могућност. То је био истовремено и протест, и заштита легитимности руске власти, што је довело до многих последица. Руска власт се испоставила аутритетнија из једног разлога – изабрали су је људи на алтернативним изборима. А у СССР Горбачова је бирао само конгрес и он није добио на тај начин поврење народа.

После распада СССР на његовој територији се формирало 15 независних држава. Парада суверенитета је прошла мирно и цивилизовано. Свака од бивших република је почела свој сопствени пут успостављања и развоја. Нико их није задржавао. Русија као наследница СССР преузела је на себе све спољне дугове. У земљи су биле створене институције тржиште економије, појавили су се конкурентски избори, слобода речи и штампе, традиционални скуп демократских слобода. Појавила се нова генерација политичара, сада на власт су могли да дођу не само партијски чиновници, већ и бивши научни сарадници, новинари, војна лица. Како истиче руски политиколог Алексеј Макаркин, актуални премијер и председник Русије су упечатљиви представници генерације политичара која је направила успешну каријеру после 1991. Управо у то време започело је стварање правне државе у Русији и развој грађанског друштва. Али најважније је што се променила свест људи. Дошла је нова генерација, која не зна шта је тоталитаризам, комунистичка идеологија, једнопартијски систем. И не може да замисли живот без слободног изражавања сопственог мишљења.