Нема Хигсовог бозона?

Његова је тврдња изазвала праву узбуну у научној заједници, а шкотски физичар Питер Хигс, по којем је бозон добио име (истраживања Хигса и његових колега 1960-их ударила су темеље идеји о постојању мистериозне честице) провокацију је доживио као личну увреду. Хигс се тада пожалио да би одговор на Хокингов изазов био попут 'критиковања принцезе Дајане', но коначно му је ипак узвратио 2008. године, након што се Хокинг у једном интервјуу нашалио рекавши да би заправо било занимљивије када ЛХЦ не би пронашао бозон.

Том приликом Хигс је изјавио да Хокингови израчуни на којима је утемељио своје тврдње нису тачни те да идеја којом је вођен није добра јер је 'покушао објединити теорије физике честица и гравитације... на начин на који то ниједан теоријски физичар не би сматрао исправним'.

Неслужбена испитивања јавног мнијења физичара у посљедњој деценији показала су да велика већина њих вјерује да тајновити бозон постоји те да је само питање времена када ће га ЛХЦ открити. Свима се углавном чинило да се Хокинг, познат по контроверзним изјавама, само размеће својим идејама и ауторитетом.

Но иако су од покретања ЛХЦ-а 31. марта 2010. до данас прикупљени и анализирани петабитови података при досад невиђеним енергијама од седам трилиона електрон волти, Хигсовом бозону није пронађен никакав озбиљан траг. Обесхрабрени и разочарани резултатима, научници су коначно прошли понедјељак 22. август на конференцији у Мумбаију објавили да се са 95 постотном сигурношћу може рећи да Хигс није пронађен у подручју у којем је тражен - од 145 до 466 милијарди електронволти.

Ипак, физичари у ЦЕРН-у (који управља ЛХЦ-ом) нису још сасвим одустали. Наиме, постоји могућност да Хигс постоји на нижим енергијама у појасу између 114 и 145 милијарди електрон волти (у којем су га тражили стручњаци ЛХЦ-ова претходника ЛЕП-а и још увијек тражи тим Фермилабова Теватрона), те пет постотна могућност да се сакрио негдје у појасу који је већ претражен у ЦЕРН-у. Дакле, рад ЛХЦ-а ће се наставити, бозон ће се и даље тражити, но сваким је даном све је мање наде да ће бити пронађен, а све вјероватније да ће Хокинг добити опкладу против цијелог свијета физичара.

Ипак, кључно питање које сада почиње бринути научнике није хоће ли изгубити опкладу, већ одакле маса у свемиру ако Хигсов бозон не постоји? Могуће је да ће нам за одговор на ово питање требати теорије које ће ићи даље од постојећих.

Према стандардном моделу елементарне честице на високим температурама изнад 10 на 15 Келвина, какве су владале након великог праска (на којима електрослаба симетрија још није била разбијена, односно електрослаба сила се још није раздвојила на електромагнетску и слабу), нису имале масу. Нешто касније, на споменутој критичној температури симетрија се спонтано распала те су W и З бозони добили масу.

Једна од ријетких већ постојећих алтернатива стандардном моделу јест тзв. теорија Техниколора физичара Стивена Вајнберга према којој се изворна симетрија у свемиру могла пореметити и неким другим механизмима, а не само дјеловањем Хигсовог бозона. Но за њено доказивање требаће нивои енергије којима чак ни ЛХЦ није дорастао те гомиле новаца за астрономски скупе уређаје.

Ваља истакнути да ће, ако ЛХЦ не успије пронаћи Хигса, уз Хокинга и његове ријетке истомишљенике, ликовати још једна група људи мада није учествовала у опклади. Наиме, руке би задовољно могли трљати и амерички конгресмени који су се 1993. године изјаснили против изградње тзв. Суперводљивог супер сударача, скупог конкурента ЛХЦ-а у САД-у.