ДА ЛИ ЋЕ СЕ ТРАНСКАСПИЈСКИ ГАСОВОД ГРАДИТИ И БЕЗ РУСКОГ ПРИСТАНКА

Септембар је постао значајан због новог завијутка у „гасоводном рату“ између Русије и Европске Уније. У Сочију је 16. септембра у присуству председника владе РФ Владимира Путина потписан споразум о изградњи морског дела гасовода „Јужни ток“ којим се уклања транзитна зависност Русије од Украјине. У одговор ЕУ је активирала напоре на изградњи „Набука“, пошто је изјавила да гасовод који иде дном Каспијског мора може да се постави и без сагласности Русије. Уопштену слику „гасног сукоба“ допуњавају масовне провере у европским канцеларијама фирми-ћерки и заједничких предузећа „Газпрома“, које су без најаве извршене крајем септембра.

После пуштања у рад „Северног тока“ 7. септембра, потписивање споразума о њему је постало други важан корак руског руководства. За тај пројекат Москва је успела да обезбеди састав акционара који импонује, и који гарантује да ће пројекат добити подршку најважнијих европских земаља. Осим „Газпрома“ акционари компаније SouthStreamTransportсу постали италијанска Eni, француска EDFи немачка BASF/Wintershall. Удео „Газпрома“ у акционарском капиталу је 50%,  Eni – 20%, а EDFи BASF/Wintershall – по 15%. Потписивање споразума у јеку новог гасног сукоба са Украјином је подвукло могућности Русије у вези са диверсификацијом транзитних маршрута.

Истовремено током читаве последње године ЕУ упорно позива Русију да не спречава постављање „Набука“ убеђујући да су Европи потребна оба та пројекта, а било би идеално да   РФ одлучи да постане члан конзорцијума за изградњу „Набука“ и да се скроз одрекне „Јужног тока“. На конференцији - енергетском дијалогу између Европске Уније и Русије, који је одржан у септембру прошле године у Бриселу, представници Европске Уније су изричито нагласили  да немају намеру да подрже „Јужни ток“, тим пре да га укључују у списак приоритетних пројеката, већ за свој приоритет сматрају „Набуко“. Брисел сматра да је зависност од испорука руских енергената, чије је учешће данас у гасу који Европа користи – 30%, а у сировој нафти 27%, превелика. Према речима европског комесара за енергетику Гинтера Етингера Европска Унија жели да директно добија гас из Каспијског базена, али да при том неће имати ништа против уколико се истовремено изграде и „Набуко“ и „Јужни ток“.

У септембру прошле године „гасни сукоб“ између Русије и ЕУ је дошао до фазе директне размене „информационих удараца“. Бивши министар за иностране послове Немачке Јошка Фишер, који је и политички консултант у Набуку, ступио је у полемику са В.Путином, који је на састанку са страним експертима у Сочију изјавио да „Набуко“ нема гарантоване изворе гаса. За Русију, по мишљењу Ј.Фишера, ради се не само о гасу, већ пре о очувању утицаја у Европи.

Овако или онако, између Москве и Брисела је дошло до правог информационог рата. Москва је Бриселу доказивала да Набуко нема перспективу, а ЕУ -  не обазирући се ни на шта - упорно лобира за тај пројект. Централно питање је да ли ће ЕУ добити приступ налазиштима каспијског гаса, који ће бити независтан од Русије, али без кога цеви једноставно неће имати чиме да се напуне. Тако је 28. марта, на форуму посвећеном Набуку, Г.Етингер изјавио да је за успешну реализацију пројекта неопходна хитна сагласност чланица – испоручилаца у вези са количином гаса коју треба да испоручују, а које за сада нема. Што се тиче „Јужног тока“, „Набуко“ не треба да се упоређује са њим, а покушаји Русије да се тај пројекат блокира, изјавио је европски комесар, неће довести ни до чега доброг.

Истовремено је у подршку позицији Русије ступио бивши канцелар Немачке Г.Шредер. Он је, говорећи у јуну о.г. у Каселу, констатовао да ће, према прогнозама концерна БАСФ, до 2030. године Европи, због затварања програма нуклеарне енергетике, бити потребно још 170 милијарди кубних метара гаса, чији је најсигурнији испоручилац Русија.Налазишта гаса у Европи се троше, а ситуација у земљама Северне Африке и Средњег Истока је превише нестабилна да би могла да гарантује стабилне испоруке. У Туркменији, иронично примећује Г.Шредер,  „постоје љубопитни људи, који једну исту количину гаса продају најмање три пута“, а Азербајџан је земља са „најјачом демократском структуром, која само може да се замисли“. Пројекат Набуко, према Шредеровим речима, „има смисла да се подржи“, али је исто тако несврсисходно да се говори против „Јужног тока“, јер он снабдевање гасом ЕУ чини поузданијим.

Пред потписивање споразума о „Јужном току“ Г.Етингер је директно рекао да је он, за разлику од „Северног тока“, непожељан. „Јужни ток“ може да задовољи Европску унију  само као још један канал за испоруку Европи руског гаса.  Уколико се њиме буде испоручивао прикаспијски гас он ће постати непожељан, јер за ЕУ приступ прикаспијском региону и Централној Азији, где се налазе највеће у свету резерве природног гаса, представља „кључно питање“. Азербајџан има мало резерви гаса да би се попунио Набуко. Да би тај пројекат постао рентабилан – неопходан је туркменски гас, а за судбину Набука је најважније питање  да ли ће ЕУ знати да изгради гасовод по дну Каспијског мора, игноришући при том мишљење осталих прикаспијских држава. Статус Каспијског мора још није одређен, и правне основе за постављање гасовода изгледају врло климаво.

У скорашњем интервјуу DeutscheWelle-у предствник европског комесара за енергетику Марлен Холцнер је изјавила да питање статуса Каспијског мора при потписивању докумената  о изградњи гасовода неће ни да се помене, те спорови о статусу не треба да имају утицаја на полагање цеви. Према Европској Унији гасовод ће да прође територијом Азербајџана и Туркменије, а то значи да остале земље не могу да блокирају то питање. Њихово мишљење може да се узме у обзир само при решавању еколошких питања – о безбедности човекове околине, како је то било при изградњи „Северног тока“. Следећих недеља ЕУ планира да са Туркменијом и Азербајџаном започне преговоре и одређивање основних параметара пројекта - дужину цеви, однос количине испорука Бакуа и Ашхабада, еколошке аспекте, заштиту инвестиција. Потписивање споразума о „Јужном току“ у плановима изградње „Набуко“ ништа не мења.

Брисел наговештава да при изградњи транскаспијског гасовода има намеру да игнорише став Русије и Ирана, посматрајући Каспијско море као обично, чије се дно налази у границама искључиве поморске зоне Туркменије и Азербајџана. Околност да је Каспијско море у ствари језеро и да одредбе међународног поморског права не важе за њега, не узимају се у обзир. У тим плановима постоји и сакривена војна премиса. САД су одавно објавиле да Каспијско-Црноморски базен спада у сферу њених интереса. За САД Набуко може да постане и одговор Кини у борби за приступ извориштима енергије у региону, као и инструмент за јачање утицаја на политичке елите држава Централне Азије. У најскорије време треба очекивати заједничка дејства САД и ЕУ не само због даљих радова на Набуку, већ и због „отимања“ прикаспијских држава од Русије…

Александар Шустов,