Ваљевски роботи засукали рукаве

Србија јесте финансијски нејака, али није у такозваном „каменом” добу по питању увођења аутоматике, односно робота у производне процесе.

 

Податак да су прије више од 30 година у београдском заводу „Лола” правили роботе јасно говори да је свјест о тој врсти иновације одавно присутна и да се она не може једноставно избрисати. Да је то тако свједочи и примјер из једне приватне металске фирме из околине Аранђеловца, коју би по опремљености тешко било пронаћи и у некој од најразвијенијих земаља Европе.

 

Овако је почео наш разговор са дипломираним електроинжењером Жељком Крстивојевићем (40) оснивачем и директором инжењеринг фирме „Роботакт” из Ваљева, која се пуне четири године бави такозваном системском интеграцијом фотоћелија за одређене активности, односно послове које ће обављати роботи. Уз овај посао фирма је овлашћени представник и сервисер две познате компаније АББ и „Фанук” за Србију и овај део региона. Иначе, ваљевски „Роботакт” је једна од четири инжењеринг фирме у нашој земљи које се баве индустријским роботима.

 

– У прве двије године рада све је изненађујуће добро кренуло и ми смо на подручју наше и неколико земаља негдашње Југославије, инсталирали близу 20 индустријских робота. У 2009. и 2010. години као по некаквој команди све је стало да би ове поново кренуо посао. Разлог за оваквим каскадама је неповољна економска ситуација.

 

Поред металске роботи су све више присутни у прехрамбеној, хемијској и индустрији намјештаја. Моја фирма је заједно са Техничко-ремонтним заводом из Крагујевца, развила и роботску апликацију која служи за делаборацију, односно одвајање упаљача од метка, мине или тела бојеве ракете.

 

Ја и мој тим смо са том апликацијом посебно задовољни, јер није у питању само добар посао, већ заштита људских живота што нема цјену. Роботи су, иначе, незамјенљиви у ауто-индустрији. Тамо гдје су високе температуре, зрачења или опасна испарења – каже Крстивојевић, уз напомену да су све мање предрасуде о томе да роботи отпуштају раднике. Објашњава да они заправо омогућавају, преко стварања вишка врједности, нова инвестициона улагања и самим тим додатна запошљавања.

 

– Сам робот, зависно од намјене, није скуп и цјена му се креће, са уграђеним софтвером, од 25 до 50 хиљада евра, али је зато врло скупа такозвана логистика – од ласера или разних плоча и алата за сјечење. Међутим, да и тако нешто није ограничење говори примјер да смо недавно инсталирали два робота у једној металској фирми у Босанској Костајници, која се буквално налази усред шуме. За једну мало познату домаћу фабрику намјештаја управо оспособљавамо робота који треба да врши вишедимензионално глодање дрвета. Тачније, он ће имати посао умјетника за дуборез у дрвету на комадима намјештаја који је намјењен извозу.

 

Исто тако приватна фирма, „Стублина – Стојник” у близини Аранђеловца, која се бави израдом брава, квака, окова и сличне металне галантерије, одличан је примјер да је Србија по овом питању на добром путу. Тако добро укомпоновану савремену фирму у којој су поред радника, инжењера и менаџмента активно укључена и три робота тешко да би могли наћи и у некој од најразвијенијих земаља у Европи – наводи инжењер Крстивојевић, подсјећајући да ће послије уградње 350 робота у новој фабрици „Фијат” у Крагујевцу, наша земља значајно подићи бројно стање металних „генијалаца” који не траже плату, топли оброк… и не одлазе на протесте испред зграде Владе Србије. Наш саговорник, чији тим броји шест стручњака за роботику, такође не скрива задовољство због тога што је у Србији спријечено озбиљније компромитовање ове идеје – да се уз ниске цјене нуде превазиђене „безубе” роботске машине и програми.