Фотоћелије у Добром Потоку

Да би показао оно што би би гост радо видео, да би се мало и подичио, у обиљу привредно-путарских невоља, председник општине Крупањ Будимир Стефановић (правник, ДСС), води нас у Добри Поток. Шта има у тој удолини надомак градића који слови као центар Рађевине (област од Дрине до ваљевског среза и планина), шта се то тамо шћућурило, скривено за неупућене, гостопримљиво за посвећене? Да ли би неки намерник (туриста, на пример) свратио да види то чудо које ће се једног дана, можда, сврстати у ред за српску туристичку понуду?

Овог јесењег поподнева у Добром Потоку нема никог. Председник нас уверава да је „све под контролом”, односно да су вредности Доброг Потока усрдно чуване. „Зар нисте видели оног човека крај пута?” Нисмо видели никог, а да у Добром Потоку има шта да се чува – има. Заслуга за то припада свештенику Александру Ђурђеву, који је, уз помоћ владике Лаврентија, успео не само да сачува и обнови старо, него да и дозида и угради ново, због чега се прошлост и будућност овде претварају у – сада, знак духовне енергије.

То је јединствен у Србији историјско-етнолошко-народски музеј.

Поред црквице Вазнесења пресвете Богородице, у сеоцету Липеновић, помаља се у дну брда градић кућерака. У дворишту су излетнички столови наткровљени, прво су служили за парохе и њихове госте, потом су постали народни. Ту се сваког Петровдана (12. јул) млади играчи кола такмиче ко ће бити најбољи. Победник добија дукат. И иначе, о славама и празницима, овде долазе Рађевци да пронађу духовни мир и обнове историјско памћење.

Поред велике отворене мапе Рађевине улази се у етноправославни храм овог подручја Србије. Ваља се прекрстити. У Добром Потоку су се догађала чуда, забележено и потврђено; зли су били кажњавани, а добри благосиљани. По предању, цркву су сазидали Југовићи, у средњем веку; ту је и прастаро гробље, „најстарије у Србији” које је сачувано и обновљено као споменик.

Господин председник ми је љубазно понудио да први уђем у свету добропоточку цркву. Чим сам крочио, одајом се проширио тихи пој хора: византијска музика. Црква и јесте из тог периода. Изненађење се зове: фотоћелија. Тако се успоставља слушни однос са сићушном унутрашњошћу православне црквице. Духовни однос произилази потом.

Домаћин нас води у околне кућице и показује Капелу светог Прокопија, заштитника рудара. У Рађевини има доста руде: чак и злата, олова, цинка. У етномузеју дочекују нас гусле. У гостинској вас фотоћелија уводи у мелодију староградске песме. Има и колце у сеоској соби од давнина. У Природњачком музеју нисам чуо пригодну музику уз препариране дивље свиње, дивље мачке, зеца, куне, јазавца и остале дивљачи. У Буковој коси близу Доброг Потока налази се и прашума, шест хектара непроходног дрвећа и растиња.

Када је хладно, у Добром Потоку ради парно грејање.

Испод добропоточке цркве и околних музејских кућица, најстаријег гробља и дворишта за саборе, донедавно је било велико градилиште. Постојало је клизиште и новцем из НИП-а оно је подграђено и утврђено, стотине хиљада кубика је уграђено тако да не постоји опасност да се Добри Поток уруши. Када није кроз векове, неће, вала. ни сада.