Стечај као судбина

Огромна стопа незапослености условљена девастацијом привредних предузаће само је метастаза транзиционог тумора. Примјера те агоније у којој се кроз стечајеве окончава сахрана има на стотине. Тако бањалучки „Житопродукт“ ни на осмој лицитацији није нашао купца за имовину која је процијењена на осам милиона и 700.000 марака. Општа криза и страх од било каквог инвестирања у садашњим околностима и привредном амбијенту само је један од узрока одсуства сваког интереса. Други је тај што су потраживања су скоро на истом нивоу као и вриједност имовине. Покушало се и са смањењем почетне цијене па и флексибилнијим условима у погледу обавеза о запошљавању мањег броја радника, али ни то није било довољно примамљиво. Ово некада успјешно предузеће, које је Бањалуку снабдијевало хљебом, запошљавало је 200 радника који су завршили на улици. Дугови према њима су остали неизмирени и све што су успјели „извући“ је повезивање радног стажа. Гомилање милионских дугова у „Житопродукту“ почело је 1997. године. Од тада су се на челу предузећа измјенила четири директора који су, за нешто више од десет година, успјешно и без икаквих санкција сахранили овај привредни субјект дгуравши га до стечаја. Од тада, а има томе више од двије године, води се стечајни поступак на чији исход чека и стечајна мафија вребајући вријеме када ће цијена имовине предузећа пасти на багателу. Више од деценије транзиција је кориштена као параван за пљачку, безакоње, уништавање привреде и радних мјеста и сада је РС ту гдје јесте и таква каква јесте, континуирано стабилна са 160 000 незапослених људи.