Јубилеј са магловитим перспективама

28. фебруара 2002. године у 12 земаља ЕУ завршен је оптицај националних валута. Наредног дана, 1. марта – драхме, франци, марке и други новчани знаци постали су део прошлости. Евро је постао једина унутрашња јединица за обрачунавање валутног савеза. Десет година касније скоро половина становника зоне евра признаје да осећа носталгију за својим новчаним знацима и крије негодовање због немоћи власти ЕУ да изађу на крај са дужничком кризом.

За протекле године број земаља где је евро сменио локалне валуте скочио је до 17. Последња се у јануару 2011. године валутном савезу приближила Естонија. Ипак дужничка криза која се разбуктала означила је крај даљег проширења зоне евра. Земље које су раније сањале да што пре постану члнови привилегованог евроклуба узеле су „тамј-аут“. Власти неких непридружених, на пример Чешке, назвале су увођење евра неуспешним економским експериментом. Мада још пре неколико година слични смели испади на рачун Брисела чинили су се фантастиком.

Од тренутка увођења 1999. године, евро се предастављао као универзално средство за борбу против старих болести Европе. Јединствена валута требало је да минимализује инфлацију, да олакша живот туристима и бизнису, да доведе у ред буџетску политику. Последњу тачку регулисали су строги Мастрихтски критеријуми – дефицит буџета не већи од 3%, а државни дуг не мањи од 60% унутрашњег бруто производа. Ипак политика је превладала економску сврсисходност и чланови зоне евра су постали Грчка, Италија и Шпанија, чији су буџетски показатељи били далеко од узорних. Данас за ове грешке треба да плати локомотива зоне евра, Немачка, где скоро трећину становништва чине евроскептици. Ових дана чак министар унутрашњих послова Немачке Ханс Петер Фридрих отворено је позвао Атину да спозна сврсисходност иступања из зоне евра. Коментар финанстиста Александра Лапутина:

Криза у зони евра се, пре би се рекло, не продубљује, већ еволуира. Размере проблема су већ приближно јасне. Друго је питање што решење ових проблема не може да буде тренутно, већ ће се развући годинама. Да ли то значи да ЕУ може да дође до марки или драхми? То су два различита питања. Једна је ствар доћи до марки, тачније да јаке земље иступе из зоне евра. Друга је ствар до драхми. Ја ипак сматрам да ни једно ни друго није повољно члановима ЕУ. При томе како није повољно Грчкој да изађе, тако није ни немачкој, јер ће истерати Грчку. Зато бих разматрао перспективе евра као више или мање стабилне. А повратак националним валутама је вероватно најгора варијанта, лепе фантазије на које сада не бих рачунао.

По мишљењу експерата, руководство ЕУ и поједине земље треба сада да израде нову стратегију развоја зоне евра. У многоме то је било учињено крајем 2011. године, на самиту шефова ЕУ било је објављено о буџетско-пореској реформи у оквиру зоне евра. На јануарском самиту било је потврђено решење да се усвоји буџетскипакт. На тај начин вероватноћа повратка ка националним валутама зависи од одлучности земаља зоне евра да спроводе структурне реформе, сматра економиста Алексеј Горјајев.

Све зависи од тога колико слабе земље – Грчка или Португалија, Шпанија – могу дисциплиновано да се придржавају својих обавеза према бездефицитном буџету. Без тога перспективе јединствене валуте су магловите. Уз то неопходно је схватити каква правила игре треба да постоје за све земље које чине ову зону. Треба спроводити врло тешке у социјалном погледу реформе. И Грчкој и другим европским земљама предстоји предузимање болних корака.