Кинематографија Тарковског – визуализација душе

За мене је филм морални, а не професионални посао, говорио је истакнути руски режисер и један од најупечатљивијих представника светског ауторског филма Андреј Тарковски. Четвртог априла навршава се 80 година од рођења мајстора.

Признање је Тарковски стекао пре свега ван граница Русије, како се више пута дешавало у историји руске културе. Сваки од његових филмова, почев од дебитанског филма Иваново детињство, о судбини дечака у рату, па до филмске приче Жртвовање добио је од једне до десетак награда на међународним филмским фестивалима. Имао је и Златног лава у Венецији и Сребрну палмину гранчицу у Кану.

Свега 7 играних филмова међу којима су таква ремек-дела као истријско-религиозна драма Андреј Рубљов, филозофска фантастика Соларис, аутобиографска фантазија Огледало, такво је основно наслеђе Анреја Тарковског. Вероватно би оно могло да буде веће да режисер није живео тако кратко – 54 године, и да је у јеку стваралачког процвата добио подршку уместо отпора и отвореног хушкања којем су га подвргли совјетски чиновници кинематографије. Сећа се сестра режисера филолог и биограф Марина Тарковска.

Он је у сваком филму остајао свој, без обзира на оне невероватне тешкоће које је морао да преживљава. То је био уметник борац, који је бранио своје дело. И што је зачуђујуће, полазило му је за руком да прави управо оне филмове које је замишљао!

Очајнички таленат – тако је о Андреју Тарковском говорио познати руски режисер Андреј Кончаловски: он је низ година био пријатељ Тарковског и чак је био коаутор сценарија за његове филмове:

Тарковским су сви испирали уста – чим се појавио: изазивачки, оштар, непомирљив, бескомпромисан. И остале речи, говори Андреј Коналовски. Андрејево откриће се десило већ у филму Иваново детињство. И у свету на њега су почели да гледају овако: О, појављује се нова режија!

Ова нова режија, примећена почетком 60-их година постала је посебан стил Тарковског. У њему су паралелно са чисто кинематографским поступцима радила изражајна средства класичног сликарства, музике, поезије, између осталог Андреј Тарковски је волео да уводи у слике стихове свог оца, руског песника Арсенија Тарковског. И то већ није био само филм, приметио је у интервјуу за Глас Русије познати режисер Павел Лунгин.

Тарковски је био проналазач новог филмског језика – по чему је он за све важан, цењен и интересантан, али не само то. Он је тражио визуално оваплоћење оног што се назива „душа човека“. Оним чиме се бавила руска класична књижевност у 19. веку он се бавио на нивоу филма у 20. веку. Али још је био симбол слободе стваралаштва. То је био први совјетски режисер који је поставио слободу уметника на прво место. У трагању за стваралачком слободом он је отишао у инстранство – отишао је тешко и несрећно и умро је тамо, снимивши два блистава филма. То је трагична фигура и то је можда најзначајнији руски режисер 20. века.

Два блистава филма су Носталгија који је Тарковски снимио по сценарију свог друга, легендарног драматурга Тонина Гуере и жртвовање – филм који је снимао већ смртно болестан. Перцепција стваралаштва Тарковског је увек тешка, али када је он стварао ослањао се на пејзаже, глумце и језик Запада, све то као да се претворило у изазов. Овај изазов се осећа и данас. Биоскопи се враћају његовим филмовима и за нове гледаоце они постају степеница посвећења у тајну битисања.

Између осталог сам Тарковски је под тајном битисања схватао истину о њој: Сваки уметник, рекао је режисер у последњем интервјуу, за време свог боравка на земљи налази и оставља после себе неки делић истине о цивлизацији, о човечанству.