Париз-Берлин после завршетка ере „сијамских близанаца“

Први рандеву новог француског председника Франсоа Оланда са канцеларом Ангелом Меркел може се сматрати упознавањем. На еру политичких сијамских близанаца прозваних Меркози треба заборавити и концентисати се на тражење нове заједничке стратегије. Никакву алтенративу партнери немају: раскош конфронтације ни Француска, ни Немачка не могу себи да дозволе. Тему наставља коментатор Сергеј Гук.

Меркел још увек има незалечену рану: болан пораз у Северној Рајн-Вестфалији од стране Оландовог савезника СДПГ. И то не први. А предстоји битка за парламент. Са своје стране ни председник никако не може да се искобеља из предизборне борбе. У јуну су избори за Национални сабор. Социјалистима за реализацију својих циљева и обећања потребна је само победа, а она није гарантована. Тако да су партнери осуђени на суздржавање: превише велике уступке једни другима не могу себи да дозволе.

Надежда Арбатова, експерт за европске проблеме Института за међународну економију и одное РАН (ИМЕМО) сматра: окрет улево на последњим изборима у ЕУ сведочанство је ревидирања оријентира за излазак алијансе из кризе.

Неслагања сада нису толико партијско-идеолошка, колико функциоанлана. Постоје два принципијално различита прилаза између десних и левих у погледу политике Меркел-Саркози, пре свега буџетске. Мислим да је састанак Оланда и Меркел проба. Али сигурна сам да ће Оланд јасно означити своје приоритете, којих се придржавају левичари не само у Француској, већ и у Јужној Европи у целини.

Неће ли се новајлија Оланд наћи у искушењу да помало преоријентише политику Француске и од пратиоца Берлина пређе на самосталну улогу лидера јужних земаља зоне евра? Тим пре што и оне везују своје наде за председника социјалисту, рачунајући да ће он успети да прекине немачки курс на радикално смањење расхода.

Мишљење експерта Надежде Арбатове:

Такав окрет није искључен. Али то ће, чини ми се, бити јачање позиција левих снага унутар ЕУ. Мислим да у Немачкој предстоје велике промене. Осовина Париз-Берлин не мора да буде сломљена. И у ковиру промена могуће је и даље водећа улога Немачке и Француске. Али то да Оланд може да постане снага која ће цементирати Јужну Европу – то је врло могућа перспектива.

У међувремену економски проблеми Европе само се погоршавају – дужничка криза, рецесија. Без оживљавања економске коњуктуре из кризе не може се изаћи. А којим путем – Немачка и Француска за сада имају о томе различита мишљења, а местимично и супротна.