Грађанска побуна против Миле Радишића и Драгољуба Давидовића

Након што су систематски уништили овај град као индустријски центар, након што су обавили ликвидације и распродаје фирми које су имале регионални значај у бецсијење, након што су погасили на хиљаде радних мјеста, актуелна власт довршава процес девастације демонстрирајући вандализам у сфери урбанистичког уређења. Системски уништавајући зелене градске површине мјењајући им намјену зарад изградње бетонских садржаја, бетонирајући чак и Парк Петра Кочића Драгољуб Давидовић је, најзад, успио да трајно елиминише вјековни епитет Бањалуке као оазе зеленила и култивисане природе. Досљедно се држећи тог концепта, СНСД-ова градска власт, у удруженом подухвату са партијским кадровима са виших нивоа , завршни ударац граду означила је ограђивањем скоро 30 000 квадрата зелене површине између старе зграде Владе и Медицинске електронике. На тој посљедњој зеленој оази у центру града, изузме ли се Парк Младена Стојановића, намјерили су да подигну двадесет бетонских спратова са неизбјежним шопинг молом, и тако дефинитивно поставе споменик сопственом незнању, примитивизму и незајажљивости. Управо то је био главни мотив који је активирао грађанску побуну манифестовану спонтаним окупљањем људи у парку који треба да се претвори у небодер. Случај судбине овог градског простора свеобухватна је илустрација укупне слике друштва у Србској, јер неспорно показује колико смо дубоко посрнули када су нам притвореници Специјалног тужилаштва главни инвеститор. Миле Радишић, један од осумњичених и процесуираних у афери са малверзацијама акцијама Медицинске електронике, и поред признања првооптуженог, неправоснажно је ослобођен, а управо он је спорни градски парк укњижио на своје име уз обилну помоћ Драгољуба Давидовића и његових служби. То је чињеница која говори у прилог тези да је и правосуђе у Србској приватизовано зашто ће министар Џералд Селман бити и награђен аванзовањем на мјесто предсједника Уставног суда. И на крају, све је верификовано дозволом коју је издало министарство за грађевинарство и уз то екологију иако је и лаичком голом оку видљиво да је ријеч о урбанистичком сурогату до нивоа наказности и ругла. Очигледно, ликвидација Милана Вукелића, никада расвјетљена, није била довољна цијена да би институције друштва блокирале разорно функционисање отуђених центара свемоћи који су и РС и Бањалуку укњижили као приватно власништво.