Русија рачуна на мале сателите

Русија прави пројекте за мале сателите, укључујући и наносателите (до 10 килограма). Ефикасно решавајући у космосу многе задатке ови апарати значајно појефтињују своје увођење у орбиту захваљујући примени лакших ракета-носача.

На геостационарним орбитама су потребни моћни ретранслатори, дакле, моћни и тешки енергетски блокови за њихово напајање. Тако да се без вишетонских апарата не може. Међутим, у низу случајева тежина се може битно смањити захваљујући свођењу система за опслуживање на минимум. Свој први наносателит Русија је лансирала још 2005. године, каже генерални директор компаније «Руски космички системи» Јуриј Урличич:

- Лансирао га је космонаут Салижанов Шарипов са МКС: За овај сателит смо направили скоро туце нових технологија, система за пренос података и сензора. Укључујући и стварање система за управљање преко једног кристала.

Наћи ће се мноштво могућности за примену малих апарата, наставља Јуриј Урличич:

- Направићемо сателит за аутоматски идентификациони систем на мору. У полупречнику од 30 морских миља сви бродови виде једни друге и луку. У уским мореузима ово помаже бродовима да се не сударе. Тако се решавају питања безбедности на мору. Систем се може применити и за наше велике реке и за Северни морски пут. Он може бити и глобални у оквиру целог светског океана. Други пример је коришћење супер малог апарата као елемента у ниском лету у глобалном систему за спасавање «Коспас-Сарсат». Даље је метереологија, упозоравање на земљотресе.

Извесни весници ових природних непогода су одавно познати: повећана сеизмичка активност и концентрација радона, промена нивоа подземних вода, узнемиреност животиња. По речима Јурија Урличича, руски научници су приметили још један фактор:

- Радећи на ГЛОНАС видели смо да се у јоносфери пред земљотрес мења концентрација слободних електрона. 7 сати пре несреће у Јапану у марту прошле године видели смо нешто као блесак изнад будућег епицентра. Да се не би постављало мноштво сеизмичких станица ми предлажемо да се у космос лансирају мали апарати који би могли међусобно да се повежу мерећи кашњење сингала у јоносфери.

Мали апарати још могу да снимају Земљу, да реемитују аматерске радио везе, да врше истраживања за универзитете. На ниским орбитама се понашају као комади космичког смећа – релативно брзо смањују висину, улазе у чврсте слојеве атмосфере и сагоревају у потпуности. Међутим, то чак може да представља њихову предност: обавивши своје задатке овакви сателити неће загађивати простор око земље, где ионако лети на хиљаде остатака ракетних ступања, утихнулих сателита и њихових крхотина.