Николај Гогољ

Николај Гогољ је један од највећих писаца руске литературе. Родио се 20. марта 1809.године у месташцу Сорочинцах, и потиче је из старе украјинске породице.

Са десет година Гогољ је се уписао у гимназију виших наука. Он није био добар ученик, али је поседовао одлично памћење, за свега неколико дана би спремао испите и са лакоћом прелазио из разреда у резред. Гогољ је био слаб са језицима, али је добар био у сликању и руској литератури. Децембра 1828.године, Гогољ је прешао у Петербург. Његово прво крупно литературно дело, којим је започела његова успешна каријера, било је „Вечери на мајуру код Дикањке“. Следе „Арабеске“ и „Мирогород“, оба дела била су објављена 1835. године.

А потом „Ревизор“ и први том дела „Мртве душе“. Јуна 1836.године он је отпутовао у иностранство, где је са кратким паузама, провео многе године.

Први том „Мртвих душа“ је био готов 1841.године. Септембра исте године Гогољ се упутио у Русију, да припреми штампање своје књиге. Рукопис је предат прво на московску цензуру, која се спремала да забрани књигу. Но, потом је рукопис био послат у Петербург, где је захваљујући утицајним пријтељима Гогоља, штампање било одобрено.

После тога, он се опет упутио у иностранство. Живео је у то време у Риму, па у Немачкој- Франкфурту, Дизелдорфу, потом у Ници, Паризу, Остенду. Неколико пута је тешко боловао, а то је допринело да се више заинтересује за религију.

Једном приликом, у тренуцима тешких дилема о испуњавању сопственог дуга, спалио је други том „Мртвих душа“, принео га као жртву Богу и јавило му се како би требало да пише, како би „сво друштво упутио на добро“. Почео је нови посао. По свом обичају, много пута је мењао написано, вероватно под утицајем разних расположења.

Његово здравље је бивало све слабије, њиме је почео да преовладава страх од смрти. Једном је у сред ноћи током својих религиозних размишљања њиме овладао страх и сумња, да он није испунио свој дуг према Богу. Тада је пробудио слугу, тражио да отворе камин, бацио све своје папире и спалио их. Ујутру, када се прибрао, са тугом и кајањем је о томе испричао грофу Толстоју. Од тог момента му је постало јако лоше и после неколико дана је умро, 21. фебруара 1852.године. Сахрањен је у Москви, у Даниловском манастиру.