Реформа у социјаној сфери – неминовност

Без обзира каква била судбина новог  уговора са Међународним монетарним фондом неминовност је да се Република Србска суочи са структуралним реформама.

            Наравно да би било боље да се то не обавља под притиском  међународних асоцијација, посебно не у аранжману који је финансијски условљени.

            Али, та је прилика неповратно упропаштена  оног ренутка када је одлучено да се средства од приватизације  нетрагом раскрчме у бездану званом „социјално- развојни програм“, како је арчење тог новца крстила власт континуитета (СНСД).

            Крајњи резултат је, као што се свакодневно види и осјети, да развоја није ни било као ни попуштања вентила  социјалне пренапрегнутости.                   

            Девастрирана привреда  са лошом структуром у садашњем стању и кризним околностима не може ни приближно издржати  терет  који јој је натоварен мјерама Владе РС.

            Илустрација стања у ванбуџетским фондовима  увјерљиво илуструје  дубину проблема у којима се налази РС.

            Структура друштвеног поремећаја  огледа се и у структури  осигураника  која је крајње неповољна.

            Пензионери и незапослена лица у укупном броју осигураника учествују са  чак 57 %, а запослени са свега 36 %.

            Ниво изразито ниских зарада учинио је да је  просјечан мјесечни допринос по запосленом осигуранику у 2011. години  износио 169 КМ , а за све остале категорије око 14 КМ по осигуранику мјесечно, односно, за пензионере 6,4 КМ.

             Структура социјалних давања као и укупна социјала политика и у РС и у ФБиХ нашла се на удару критике Свјетске банке али и ОЕБС-а  уз генералну оцјену да је садашњи социјални сектор на прагу урушавања и пред неминовношћу генералних реформи.

             Анализа Свјетске банке показала је исту дијагнозу и жариште на које је указао и ММФ – социјала много кошта али зато недовољно даје.

             ОЕБС-ова перцепција уочила је дубоку амплитуду неоправданих разлика између поједних категоруја корисника социјалних права која, по њима, нема утемељење у начелу опште равноправности грађана, а Свјетска банка додаје, ни у економској снази  привреде.

              У фокусу критике са све три стране али из различитих визура су права борачких категорија  и њихов знатно виши статус у погледу права у односу на друге популационе слојеве.

               Уз ту аргументацију, али не без чуђења,  указује се на изнимно велики број оних који су обухваћени разним врстама социјалних бенефита по основу учешћа у рату, при чему се преиумућство  Федерације  у овом контексту, даје са  негативним предзнаком.

               Поента је јединствена и своди се на усклађивање социјалних права са фискалним оквиром али креираним на реалним параметрима економске снаге и много већим сензибилитетом  у односу на укупну популацију у аспекту социјалних потреба.

               Структурална реформа у овој области  биће прва у реду када се нађе власт која ће се суочити са реалним параметрима па и по цијену популистичког анимозитета.

                Они који се на приземан и, у крајњем исходу,  фаталан начин додворавају  грађанима  нису љубитељи болних реформи па и о цијену да, задужујући исте те грађане, крпе буџете новим задужењима.