Нови пројекат за Косово: независност без суверености

Независност без суверности нова је концепција решавања косовског питања, која по мишљењу аутора треба да одговара свима, између осталог и УН. За сада је пројекат стигао на разматрање председнику Србије Томиславу Николићу. Иницијатор и аутор документа Албанско-србски односи: основе за нови почетак новинар је угледног издања Е-новине Марко Матић, који назива документ првим форумлисаним у Србији и у датом тренутку доступним јавности комплексним планом за решавање косовског проблема. 

- У тренутку када се Србија истовремено суочава са озбиљним изазовима по питању косовског проблема с једне стране и са очигледном неспособношћу кључних политичких актера у Београду да формулишу адекватне одговоре на те изазове, ми смо се реално нашли пред опасношћу да уколико се у наредних неколико месеци не пронађе адекватан одговор на косовски изазов бићемо доведени у једну непријатну позицију да се формално признање суверености Косова појави као у слов за чланство Србије у ЕУ.

То би озбиљно угрозило националне интересе Србије и довело нас у једну позицију да бирамо између два зла од којих ниједно ништа добро не би донело самој Србији. Свестан те опасности и пратећи досадашњи ток техничког дијалога измећу Београда и Приштине и проблеми који су настали како приликом склапања тих договора и њихове касније имплементације, ја сам идентификовао неколико кључних неуралгичних тачака које постоје између Србије и Косова. На првом месту ту се појавио проблем правног оквира и дефинисања како Србија види Косово.

Наиме, ми смо имали ситуацију да је Београд до сада углавном у виду неких црвених линија које су се стално померале, стално говорио шта неће и које решење не жели када је Косово у питању, док нисмо имали никада прилику да Србија изађе са јасним планом какво решење жели, како она види Косово. У том смислу ја сам дошао до формулације једног решења које се креће у формули између независности и суверености, где би Србија грађанима Косова признала оно што нико данас не спори, а то је право на независно доношење одлука које се тичу њихове будућности. Независност и сувереност треба јасно раздвојити зато што је независност карактеристика у процесу доношења политичких одлука, а сувереност представља опредељујући атрибут државности, и то је стање из којег извире независност. Значи независност јесте битан и неопходан услов за државност али није довољан. И управо Србија у том простору мора пронаћи неко решење, где би признала право Албанцима,наиме већини грађана Косова, а то су свакако Албанци на доношење политичких одлука али при томе не би признала сувереност. То је оно што она не сме да им призна и то је оно што она по свом уставу сматра недељивим и неотуђивим делом своје државности.

Да би се једно такво решење формулисало, то би била србска платформа преговора. На другој страни имамо албанску платформу која се огледа у њиховој декларацији о независности. Пошто би то била два непомирљива погледа на статус Косова, мој предлог је да две стране споразумно прихвате у међусобној комуникацији принцип мирољубиве коегзистенције различитих погледа на статус Косова. То би била нешто модификована примена немачког модела где без међусобног признања се иде на директну нормализацију односа у садржинском смислу. Дакле, основни спор се ставља у карантин, он се своди на формалну страну док се у садржинском смислу односи нормализују, што би омогућили формати независности и суверености и њихова декларација о независности. Садржински би се на неки начин поклопили, и онда би формално спор остао у карантину . Проблем би био, а то сам у споразуму јасно написао, чланство Косова у међународним организацијама не би било обухваћено овим споразумом, он остаје ван њега али по мом мишљењу Србија није ни у могућности да одлучује о томе. О томе ће одлучивати организације у које Косово буде покушавало да се учлани.

Како такав карантин може да утиче на односе, пре свега када је реч о обичним становницима Косова?

У досадашњем техничком току дијалога имали смо ситуацију да управо због непостојања правног оквира и управо због тог статусног спора, да Србија у једном тренутку у Бриселу прихвати споразум о печатима косовске царине да би наредног дана рекла да не признаје косовску царину. Поставља се логично питање, ко удара печат косовске царине? Онда се поставило питање на којим прелазима се удара тај печат? Србија је већ сад издвојила два северна прелаза док је остало још три или четири прелаза на којим уопште није постало спорно што су на њима косовски цариници. Дакле, Србија је већ сада наставила отклон од одбране територијалног интегритета на целом Косову и свела је питање само на север Косова. Друга ствар је што се појављује споразум о интегрисаном управљању границама и граничним прелазима, а да би при томе Србија сутрадан рекла да не признаје постојање границе. Имали смо неспоразума око регионалних споразума о представљању Косова и оне саме знају у фусноти. Дакле, ако говоримо о односима две стране, они сада готово да не постоје. Нити у Србији постоји правни оквир којим би се било шта од тих односа могло признати и легитимисати на одговарајући начин. И управо због тога мислим да би карантин тог кључног спора, спора око статуса знатно унапредило односе и отворило једно широко поље за регулацију практичних односа који се тичу живота грађана са обе стране демаркационе линије.

У току своје посете Србији генерални секретар УН Бан Ки Мун и руководство земље још једном су потврдили приврженост принципима резолуције СБ УН бр. 1244. Не противречи ли ваша концепција кључном косовском документу?

Не, напротив. Овај документ је управо у складу са резолуцијом 1244, која гарантује Србији односно тадашњој СР Југославији чији је Србија наследник, по правилима међународног права о сукцесији, она гарантује Србији сувереност на Косову. Управо овај документ омогућава Србији да се не одриче од суверености, а да при томе омогући нормализацију односа на терену и у пракси, у свакодневном животу. Међународни суд правде у саветодавном мишљењу о декларацији о независности Косова је рекао да она није експлицитно у супротности са резолуцијом 1244. Због тога мислим да би исти одговор био када би поставили питање на једну декларацију Србије која на пример даје Косову статус аутономије sui generis у формули независности без суверености. Мислим да би исти одговор био међународног суда правде, јер то у основи и није правни проблем већ политички. На крају крајева, и по мишљењу међународног суда. Чак и што се тиче политичког дела резолуције и њеног духа, мислим да је овај споразум потпуно у складу са њом јер он нуди једно решење које би било прихватљиво за српску страну, оно нуди једно решење које би било истовремено прихватљиво и за албанску страну, али које би се истовремено кретало у оквиру параметара које је међународна заједница задала.

Господине Матићу, како се односите према идеји поделе Косова?

Сама идеја о подели Косова је у основи јако опасна, знате јако би било тешко поделити средине које су мешовите. На северу Косова, где је србска већина постоји много албанских насеља. Друга ствар је та да би она покренула питање Прешевске долине која је такође осим Прешева обухвата Бујановац и односи се и на Медвеђу које су мешовите средине и које би било немогуће поделити. Друга ствар је та што је међународна заједница јасно одбацила претходних година и има један отпор према тој идеји, зато што је јасно да би она изазвала бројне трауме и фрустрације на једној и другој страни и уопште не би решила проблем.

Чак и србски мандатар за састав српске владе Ивица Дачић је одбацио ту идеју поделе али је говорио о разграничењу. Иако он то није експлицитно рекао, разграничење између два народа би подразумевало размену територија, а не само поделу Косова. Подразумевало би размену севера, четири општине на северу Косова са две општине у Прешевској долини. Мислим да Србија нема интерес за такво једно решење јер добиајњем четири општине са севера Косова већи део србског становништва бо остао би јужно од Ибра, а остао би ван домета и могућности Србије да утиче на њихов статус. С друге стране Србија би се одрекла једног дела коридора 10, који сада контролише који би припао Косову. Сматрам да Србија заиста нема интересе за такво једно решење и зато сам у плану предложио да се користи механизам паралелних статуса где би се начелно изједначили статуси Срба на целом Косову, не само на северу и сличан статус би добили Албанци у Прешевској долини. Мислим да би тај механизам омогућио и пре свега заинтересовао Приштину да учествује у томе на један конструктиван начин, обе стране би показале умереност у захтевима и давањима зато што би поставили реципроцитет по систему колико дати толико и добијете и мислим да би то било једно решење које би у будућности омогућило сарадњу и стабилизацију прилика у региону.

Тимофеј Алексејев, Весна Семичастнова,