ВАРИЈАЦИЈЕ НА ТЕМУ И ВУЛГАРНА РЕЛИГИОЗНОСТ

Деведесете године прошлог вијека биле су вријеме када је православни човјек на српском етничком простору и дијаспори често преко етнофилетистичког мотива се масовно окретао вјери као конститутивном фактору поново пробуђене националне самосвијести. Ипак не можемо ни данас говорити о дубини православне свијести и аутентичном познавању сопствене духовности код просјечног Србина православца. Морални став, који происходи из познавања и активног живота у оквиру своје вјерске културе не доминира ни данас у српском друштву.
 
Многи, тзв. професионални богослови, из чијег круга би се могло очекивати давање јачег духовног импулса у све друштвене сфере, не само на декларативном плану, већ нпр. у сфери мишљења о државном, сооцијалном, па чак и правном поретку, већ одавно не кажу ништа више ново нити налазе прави израз, који би покренуо срца. Барем се тако чини. Говори, наступи и стваралачка дјела су (част изузетцима) често софистички и псеудоморфни. То је можда знак неумножавања таланата. Непостојање таланата је знак одсуства и неприхватања варијабилности; диверзитета и на концу маште. Ако се све гледа типски. Типски ако се одсликавају иконе, типски ако се продаје воће на пијацама, типски ако се храни човјек, типски ако се послује и води политика, типски ако се чисти отпад и пакују кесе са производима, типски ако се граде црквена здања и куће онда то значи да варијабилности нема. 
 
Већ неколико дана желим нпр. да купим зелено поврће. Вријеме је поста и нормално би било да буде макер блитве. Једноставно може се купити само паприка, парадајиз, лук и кромпир, купус и пасуљ. Можда су се људи свели на двије, три врсте једења, као да не продају, не кувају, не мисле, не раде с љубављу. Љубав је та која изазива варијабилност у свим сферама живота, културе и амбијента. Она покреће и мотивише и креира, јер је Бог љубав. Кад данас неко каже православље је љубав, то често звучи тако испразно и памфлетски, јер погледајмо амбијент и простор у коме живимо, градове, тротораре, пијаце, оранице, начин како пекаре праве хљеб и кифле. Све је предивно, али тзв. "православни човјек" без љубави, али с пуно фраза као некада бивши комуниста, који је величао достигнућа марксизма, лењинизма ништа посебно није учинио да оплемени простор и живот, међуљудске односе, опхођење и у производе свог рада да унесе љубав и допринесе кроз варијалбилност љепоти Божијег дјела и свог сопственог живота. У свему овоме има изузетака, али то су као оазе у пустињи. Међутим, могуће је развити варијабилност. Историја православне умјетности једења, сликања, мишљења, живљења, појања итд. то показује. Неки продавац, који би почео да продаје кељ, блитву, шпинат итд., направио би можда добар посао, али немаштовитост је толика да то никоме не пада напамет, а и да падне напамет сви би почели да га дословно копирају и самоуништили би се од конкуренције. Недавно ми је поправљао једну водоводну цијев мајстор, који је својевремено неспосредно послије пожара у манастиру Хиландару радио на обнови и тамо имао послушање и боравио око пола године. Он је квалитетно поправио цијев и уједно смо имали веома духован разговор док је вршио поправку. Спојио је свој посао и љубав према њему са духовношћу, тако да је то била јединствена поправка цијеви и моје духовности кроз сусрет са њим, а уједно сам научио о водоводним цијевима доста. Та поправка је била прави културни и култни догађај. 
 
Формална религиозност је нешто о чему поменуто истраживање говори. Теоретски, да је уврштена, можда би најбоље у том истраживању прошла нека земља из најдаљег кутка трећег свијета и испала најрелигиознија иако практично за свјетску културну баштину њен народ нити појединци нису допринијели ништа сем пар фолклорних артефаката, једне пољопривредне монокултуре и пар историјских докумената о племенским крвавим сукобима и да их други нису открили у свом мисонарском жару, људска заједница не ни знала да постоје.
 
Сем неколико митских фигура и многих анонимних дјелатника у својим ужим специјалностима мало ко из окриља српског народа се уградио у оно што се зове свјетска културна баштина, или се одмакао од локалног значаја. Ако смо искрени према себи, онда то морамо признати. Свако ко је провео макар и краће вријеме у иностранству, свјестан је тога.“ Изузетак чине наравно светитељи уз неколико свјетовњака, које скоро на прсте да можемо избројати. Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.“ Наравно, неки мали народи ипак оповргавају ово правило.
 
Знамо по чему смо познати. Зашто је то тако, поставља се питање? То је питање за истраживање. Небеска баштина је једно, али свјетска баштина је такође важна. Ако је неважна као што неки тврде, онда се поставља питање да ли је ријеч о православљу или о манихејству, или некој другој јереси која је завладала код Срба.
 
Истраживање овог типа тј. текст, који преноси неке резултате истраживања заиста не говори ништа, сем да се неко формално и декларативно изјашњава религиозним. Пред распад СФРЈ, бивша држава је имала неколико милиона комуниста и скоро до самог издисаја у јавности су колале фразе о социјализму, који је као идеја заправо племенит. Ти милиони тзв. комуниста у смислу идеала социјалне правде заправо ништа нису значили тј. то су били формални комунисти. Када су дизали револуцију, можда их је било 20 000 хиљада и вјерујем да су многи имали неки виши идеал као мотивацију нпр. социјалну правду у свијету. То им је поред осталог такође дало снагу да успију у својој намјери. Формалне статистике и истраживања без промишљања су безвриједне. Србија има мало више становника од Данске, а мало мање од Бугарске. Па шта? Шта то значи? Неко вече сам слушао професора економије, који каже како Србија од свих земаља скоро највише извози нпр. у Италију. Није рекао шта извози и да је ријеч можда углавном о сировинама. Та игра са статистикама је опасна, јер ево у наведеном примјеру прва изјава о извозу у Италију говори како имамо јако добре економске везе, а промишљање тј. друга чињеница говори да смо у статусу колоније, јер извозимо углавном сировине и да су квалитети тих економских доноса дискутабилни. Е, тог промишљања квалитетног, кога многи омаловажавају као филозофирање и мјешају са високоумљем нема пуно у Србији, а оно је важно, крајње важно. Постоје истраживања и научни пројекти, али на крају да ли се резултати тих истраживања уопште уважавају у пракси као што се не уважавају доминантно православно-хришћански извори српског духа када се одређује смјер развоја српског друштва . Чак и практиковање активног литургијског живота без подвига тј. уз млако и лијено покретање људи нпр. у литији није више само по себи довољно. Потребан је подвиг. Подвиг би значио да се нађе православни израз у сферама живота и дјелатности као економији, политици, екологији, земљорадњи, мишљењу о друштву, умјетности без да се падне у средњовјековље и апотеозу феудализма и да ти изрази омогућавају и генеришу маштовитост и тиме већи степен слободе, социјалне правде и другх идеала тј. вриједности на ширем друштвеном плану. Пратио сам задњих неколико постова. Један брат је на поруку из Свете Горе одговорио како је и Влада Републике Српске по узору на Владу Србије требала послати на Свету Гору помоћ, а при томе заборавља да пожаре у самој Републици Српској не држи под контролом. Запитао сам се да ли је тај коментар уопште важан, да ли је та мисао вриједна исказа. Уопште човјек се запита како се нико не сјети да је у средњем вијеку, када је духовни живот доминирао животом заједнице, чак и климатски развој тј. стање љетине било везано за влас и владара по Божијој Милости. Владар је био владар, јер се вјеровало да је задобио милост врлинским животом и да зато нема непогода и да су љетине плодне, а болести ријеђе, заправо да је владар у синергији са свима и свим.
 
У тексту овог поменутог поста подвлачи се такође професионалност и витешки дух ватрогасаца тј. њихова свијест. Не знам колико су та два фактора довољни данас као одговор на изазове и да ли је баш витешки дух био у питању..., али прихватимо да јесте. Такође се помиње синергија. Можда је и важан трећи фактор тј. да се шаљу увијек најбољи, али за то требају критерији да се створе. Не сумњам да су поменути ватрогасци из Србије били најбољи. Нешто друго је занимљиво, а то је питање ко је најбољи ватрогасац, ко је најбољи љекар, ко је најбољи рудар, новинар, дипломата, фризер. Ако немаш критерије, не можеш правити позитивну селекцију кадрова или правиш лажне селекције или лажни новац тј. лажну вриједност. Тако данас због селекције и корупције која је првобитно потекла од среброљубља (тврдоће срца) имамо водитеље на телевизији, који не знају да говоре стандардним српским језиком, већ користе локализме, недоучене мајсторе , фудбалере, који не могу сваку јутро да претрче 8 километара, многе експерте који не знају да мисле, многе љекаре без етоса, можда и свештенике без праве мисије, државу без плана. Да ли је то разумно, да ли је то здраво, нормално и гдје то води...То је резултат дугогодишње негативне селекције кадрова, и онда је јасно да се не може напријед кренути и поред најбоље воље. Ако дозволиш најбољем кадру, који је покретач економије и друштва због својих идеја да оде из земље, онда заправо немаш покретачку елиту, која је у стању да иницира реформе, јер неко мора да има вишу иницијалну идеју од пуког краткорочног обртања капитала. А ако би данас неко рекао, па хајдемо људи да узмемо кадрове, који могу покренути нешто, то би значило да неко мора да другоме уступи фотељу, а уједно и да га уводи у посао и настали би велики сукоби, зависти и мржње. А ако овако остане, наставиће се сигурно пропадање. Можда је ипак овако лагодније и удобније свима онима, који још нешто могу да изгубе док не дочекају помоћ од великог брата из иностранства, нпр. из Русије. Многа ордења, која се дијеле данас изгубила су свој сјај. Њихова имена су звучна, али вриједност је девалвирала. Због девалвација вриједности, управо због тога се поставља питање да ли је квалитет вјерске свијести и увјерења у Србији на високом нивоу, јер да је прва вриједност Бог или неки виши идеал код претежног броја људи, онда не би било пада вриједности, али то није тако. Први критериј је успјех. Чак успјех кроз отимање туђег, или отуђивање националних богатстава за које су неки од предака гинули и остављали кости. То није покретање културе; у бити вјерске културе, већ ископавање самог култа.
 
Сам успјех по себи на дуге стазе не значи ништа. Ако је прва вриједност Бог, а Бог је маштовит и има савршене епитете иначе не би створио овако занимљив свијет, онда би човјек могао да узме Бога за узор, али узео је успјех за узор тј. неког нижег приземног идола. Успјети можеш и ако убијеш другог и ако отмеш од другог. Суштински успјех слиједи послије Бога, као што је Христос васкрсао послије крста и вазнио се на небеса. Ту једноставну истину свједоче многи народи , који формално нису хришћани, али просто живе по Божијој вољи чак и несвјесно по вјечним постулатима тј. по законима Божијим, а православни Срби као да заборављају на то, на ту једноставну истину, иако су им пуна уста православља. У Србији је најважније успјети. Ко то не успије, сели се негдје далеко... или умире, или преживљава само. Етос успјеха по сваку цијену је изопачење данашње хричћанске цивилизације. Житија светитеља су култни праузори, а тамо нигдје не видимо овоземаљски успјех, већ на концу стоји пресељење у вјечну радост Господа свога. Срби су етос успјеха објеручке прихватили. Преносим цитат из једне телевизијске емисије, који је приписан једном великом српском државнику овим поводом: "..Лажи и одлажи..." То је погрешна поставка, али народ тј. дух народа је за сада такав. Бог као да у свијести појединаца није на првом мјесту. Да би се промијенио дух овога свијета ( а, не православље), који влада једним колективитетом какав је српски, потребно је велико инвестирање, дуго времена, препознавање талената од малена. Најдугорочније и најважније инвестиције су оне у кадрове и образовање вјерско-културно и професионално, али у Србији се највише инвестирало до сада у нешто друго.
 
Кадар, личност, људски живот није био на првом мјесту малтене као светиња. А зашто све ово чинимо и бивствујемо, ако не ради човјека, да ли због зграда и зидина и ордења, мртвих ствари? Санкције су покренуле смјену економских елита. Псеудоелите су се устоличиле и неће уступити мјесто другима, сем када дође планирано вријеме да синови наслиједе очеве, али то је велика илузија данашњих елита да син може наслијеђе примити без распињања, чак и ако оде у обећану земљу иностранства тј. у дијаспору, у Бермуде или Флориду. Важне године су неповратно прохујале за Србију, али и за њене премудре сусједе, или је можда неко друго вријеме за сјетву, а друго за жетву ако уопште има времена.
 
"Права помама постављања крстова по Србији последњих година, додаје се, истина, није последица жеље за истицањем сопствених вјерских уверења и симбола спрам комшијских колико подстицању једног сложеног унутарње српског дијалога по питању националног идентитета и повратка у (лепшу) будућност."
 
Ово је занимљива констатација и чини се тачном. Као да је идеолошки вакуум послије пада концепта самоуправног социјализма, почело да инстантно попуњава православље, али практиковано на онај најприземнији начин, иако се високо уздижу крстови.
 
Ако те неко критикује, он ти је непријатељ. Да ли је заиста тако? Критичари имају своју функцију и конструктивна и култивисана критика је важна, јер она показује гдје су нам грешке и слабости и нека је врста коректива. Требали бисмо бити захвални критичару и ономе који нас суди, али то захтјева огроман скок цивилизацијски и висок степен хришћанске свијести, а не вулгарну религиозност на свим нивоима. Није то мазохизам, већ жеља за исправљањем. Нико не каже на Балкану ријеч хвале комшији, који га критикује и оптужи за нешто, јер ето то би звучало неразумно и нелогично, али да ли је баш тако? Онај, ко не жели да се исправља нити да буде подложан критици, он себе сам ставља на мјесто Бога, јер мисли да је савршен. За њега нема Бога. За многе овдашње локалне моћнике се каже: "За њега нема Бога!" Такав локални моћник је можда крштен, слави славу, прилаже у Цркву, сједи с владикама за истим столом приликом обједовања, али за њега нема Бога, јер је он мало божанство свог округа. За њега не постоји једнакост светиње живота тј. принцип једнакости. Помињем само неке вриједности: једнакост, слободу, социјалну правду....Земља, која је оличење таквих принципа и вриједности, наравно да је пожељна и за живот и за инвеститоре, за свакога независно од тога да ли си у Европској Унији или ван, али ако те вриједности, које нису противурјечне са хришћанским у једној доминантно православној земљи код већине становника у пракси немају значај, онда је то простор, који је осуђен на умирање. Балкански народи очигледно то још нису схватили. Практиковање прихватања критике и захвалности на њој на цијелој линији од приватног живота до националног и вјерског је хришћански, јер је израз љубави. 
 
Ко то данас заиста практикује? Од свештенства па до човјека на улици, ко међу нама! Поставља се питање онда да ли заиста има правог покајања, а тиме и покоја и спокоја! Да ли је ико икада чуо неку јавну личност овдје да је јавно икада рекла, ја сам погријешио нешто и зато се повлачим, јер научни, професионални ауторитети и озбиљна јавност сматрају да сам погријешио? Да ли је ико икада чуо да је неко платио за то да га неко критикује? Није! А заправо, то раде прави аналитичари и научници. Они су плаћени да би направили критичке анализе и предложили конструктивна рјешења на основу професионалних увида и зато што су компетентни да то раде. Овдје када се каже да је неко консултант или да ради неки пројекат, одмах се мисли да је у питању нека махинација. Мајстор када дође да нам поправи нешто у кући, прво критички анализира шта не ваља, Тако је и са свим осталим поправкама. Чак су и средњовјековни владари имали на дворовима оне привилеговане дворске будале (критичаре), који су били заштићени и смјели су краљу да саспу све ружне истине у лице, наравно на шаљив начин.
 
То помало недостаје на јавној сцени данас, међу умјетницима, који су често у функцији да величају и естетизују постојеће стање у друштву . То наравно није велика умјетност. То је имало своју сврху и функцију у неким другим временима. Исламски владари у вријеме кордобског калифата, док су још били културни и научни центри у сфери исламског цивилизацијског круга су имали савјетнике, научнике и дозвољавали дозу критичког осврта и промишљања на свом двору, а вјерска искључивост, која се развила потом их је онда помало доводила у сјенку историјског да би на крају ишчезли са сцене. Типично српске школе у фрескосликарству су се развиле у средњовјековно доба, јер је неко имао слободу да мало модификује византијско-грчке оквире и прилагоди их домаћим околностима без да га неко оптужи за издају православља и за јерес. Чак је и бивша Југославија својевремено, док није кренула у самодеструкцију изњедрила скоро оригиналну филозофску школу праксисоваца, а Краљевина је изњедрила Јустина и Николаја. Наводим, можда и помало неприкладно, прозвољно и на прескок ове примјере из прошлости као примјере духовне ширине и љубави према истини, који су давали резултат, били израз духовне живости и водили политичке и друштвене заједнице напријед. Римокатоличко искуство је значајно. Појава Фрањеваца, као просјачког реда, својевремено била је црквени одговор на критику средњовјековног вјерника према моралној изопачености црквених власти. То је спасило Римокатоличку Цркву на неко вријеме од осипања. Појава старовјераца у петровској Русији, а неколико генерација касније појава декабриста, који су били увод у крваве догађаје један вијек касније били су знаци опомене да православна заједница мора наћи примјерене одговоре на проблеме живота тј. одговорити на изазове друштвених проблема. Данас се памфлетски каже, без дубљих историјских увида и проучавања: „Комунисти су криви!“ И, на томе је крај мишљења. То нажалост није довољно да се ријеше проблеми. То је само одушак јаду и чемеру.
 
Данас, ако погледамо друштвену сцену и дискурс јавни, степен вулгарности, паланачког духа и површности дискурса од духовне до најматеријалније сфере , видимо да је већина тога уз неке изнимке далеко иза домашаја неких дискусија прошлих времена и како онда очекивати позитивне помаке! Вулгарна религиозност није пријатан израз, али по много чему је прикладан да објасни стање религиозности код велике већине Срба, како се испољава прије свега у пракси и каква је духовна надградња, која се производи данас; вулгарна религиозност- тај израз, иако непријатан карактерише приземне мотиве и идеале, који не могу нити су икада у историји људског рода дугорочно нешто покренули, сем што су омогућили краткорочне пљачке. 
 
Код православних Руса је ситуација нешто боља, али не много боља. Велико позориште, које се прави око периферних личности и покушај да се декретима са највишег нивоа, као у нека друга времена, ријеше комплексна питања су само израз скривене слабости, и то опасне слабости друштва; заједнице и на концу православне заједнице у оба случаја.
 
 

 
 
 
Радомир Вучић
23. август 2012.