Чека ли Сирију „Турски гамбит“?

Још један инцидент на сиријско - турској граници је поново подигао питање: да ли ће бити војног мешања у Сирији и ко је спреман да на себе узме улогу главног међународног полицијаца? Основни противник режима Басара Ашада је САД и они не престају да изјављују да НАТО не планира да се меша у сиријску кризу.

Иако знамо да заобилажење Повеље УН, за Алијансу није новост. Вашингтонски и европски стратези нису спремни да реализују војни сценарио у Сирији. Исувише велики би били губици репутације у исламском свету, са којим су иначе затегнути односи. Питање је и како би још једну војну акцију примили бирачи у САД-у и Европи у време глобалне економске кризе. У исто то време Асад је као кост у грлу лидера земаља чланица Алијансе. А он већ дуго опстаје упркос свим покушајима Запада да га свргну са власти.

У позадини свега, муслиманска Турска се појављује као идеална варијанта војне смене власти у Дамаску. Она има једну од најмоћнијих војски у оквиру НАТО, одавно се „мерачи“ на Башара Асада и бори се за нови ниво утицаја у региону. Неки политиколози претпостављају да је Алијанса спремна на велику захвалност Анакари у случају да се она реши на конкретне потезе. Та захвалност би се огледала у могућим економским преференцијама или јачој улози у оквиру НАТО.

Званична Анкара при томе изјављаује да би било која решења међународне заједнице у односу на Сирију, морала бити донесена уз одобрење Савета безбедности УН.

Председник Института Блиског истока Јевгениј Сатановски изјављује да, Анкара сматра да је Сирија зона њихових интереса и „готово турска провинција“. Осим тога, управо у Сирији, коју подржава Багдад, збива се принципијална борба између Турске и Ирана за утицај у региону.

Своју поприлично велику улогу у целој ситуацији игра и Саудијска Арабија. Није искључено, да иза ових земаља такође стоји САД. У сваком случају, њихови блиски партнерски односи су одавно познати. На последњем заседању Генералне скупштине емир Катара је директно позвао на војну интервенцију. Као и у случају са НАТО, то се логично уклапа у концепцију „вађења врелог кромпира из ватре туђим рукама“. Али, те ће земље тешко послати своје војнике да гину у Сирији.

Свој став је по овом питању за „Глас Русије“ изнео Станислав Тарасов, оријенталиста:

- Турска говори да је спремна на рат, али где је резолуција? Раније су деловали другачије. Значи, неко је на то хушка, највероватније Саудијска Арабија и Катар, који су платили сиријску операцију. Они инсистирају да је нужно решавати овај проблем оружаним турским или арапским снагама.

Могло би се и овако рећи: директан и објављени рат у Сирији би водио новом хладном рату Запада са Русијом и Кином. А Турска потпуно може „увести ред“ на овој територији под изговором обезбеђивања мира за своје грађане и „мирне сиријце“. Више од тога, ако се ради о заштити евроатлантских земаља и њихових партнера, Турска има право самостално да делије, без консензуса са чланицама Алијансе.