Русија и Грузија треба да споје еластичност и чврстину

Победа коалиције „Грузијски сан“ Бидзинија Иванишвилија на парламентарним изборима намеће Русији тежак задатак заузимања новог политичког курса према Грузији. На смену импулсивном Михаилу Сакашвилију који је своју земљу учинио готово главним противником Москве у региону дошао је паметан и опрезан политичар. Неки стручњаци га називају проруским, али је он пре свега прогрузијски. Зато Русија треба да споји еластичност и чврстину у односима с новом грузијском владом поштујући пре свега сопствене националне интересе.

За време предизборне кампање Иванишвили је више пута изјавио да ће моћи да регулише односе с Русијом, који су критичну тачку достигли након догађаја из августа 2008. године. И прве изјаве политичара после победе на изборима наводно наводе на оптимизам. Грузија вероватно неће бојкотовати зимску Олимпијаду у Сочију и спремна је да започне дијалог с Русијом.

Међутим, остаје нејасно који курс намерава да спроводи Иванишвили на међународној арени. Његове јавне изјаве сведоче о томе да је Тбилиси склон да не мења спољнополитички вектор, којим се Грузија кретала још од Шеварнадзеовог времена, а затим и за време Сакашвилија. Односно, усмерена је на Сједињене Државе и Европску унију, што бржу интеграцију у ЕУ и НАТО. У ближој будућности не треба очекивати кардиналне промене у грузијској спољној политици. Међутим, реторика у односу на Москву ће бити много блажа од оне коју је користио Сакашвили.

Притом, у условима кад ЕУ и НАТО доживљавају значајне потешкоће, оне настављају да подржавају ове тежње Грузије. Чак и поред ризика појачавања напетости која постоји у њиховим односима с Русијом. Зато што је Грузија у геополитичком смислу кључна држава Закавказја, „грло“ овог региона. Без ње није могућа реализација пројеката трансконтиненталних транспортних коридора и цевоводних пројеката који заобилазе Русију. Осим тога, она је важан полигон који се географски налази близу Каспија и Ирана, као и руског Северног Кавказа.

Европска унија се озбиљно укључила у „борбу за Грузију“. Спремна је да, без обзира на финансијску кризу, за нову владу издвоји 670 милиона евра. Део овог износа биће усмерен у државни буџет, а други – у реализацију нових пројеката, између осталог, у области пољопривреде. Северноатлантска алијанса, која има озбиљних проблема у Авганистану и која у извесној мери зависи од помоћи Москве такође не жели да „испусти“ Грузију. Генерални секретар организације Андерс фог Расмусен процес уласка Тбилисија у НАТО назива „неповратним“.

Судећи по упорности с којом неки желе да интегришу Грузију у западне структуре, проруска оријентације Тбилисија ће за многе представнике политичке елите САД и ЕУ представљати пораз у борби с Русијом за постсовјетски простор, који је неспојив са статусом победника у „хладном рату“. 1990-2000-их година је у америчким и европским медијима упорно звучала теза о томе да је Тбилиси жртва „империјалистичких амбиција“ Москве. Ово је помогло стварању таквог имиџа грузијске државе и оправдавало је жељу да се Грузија „штити“ од руског напада.

Како су показали догађаји августовског рата, испоставило се да је стварност супротна. Управо Тбилиси је постао агресор, применивши оружје у Јужној Осетији и напавши руске миротворце који су били лоцирани на њеној територији. Због тога, градећи дијалог с Грузијом практично од нуле, Москва треба да инсистира на томе да се грузијска страна призна за иницијатора и виновника драматичних догађаја од пре четири године и да подржава независност РЈО и Абхазије. То су питања од принципијелног карактера. Међутим, у вези с осталим питањима с грузијском владом може и треба да се води дијалог који ће можда у будућности довести до позитивних резултата.

Алексеј Пиљко,