Почетна страница > Новости
Изабранима је, опет, у цјелости дат свијет умјетности да би своју људску драму пројектовали у микрокосмос умјетничког дјела и тако је надрасли. А све ово је само покушај да се надвлада свијест о нашој прометејској судбини и смрти као јединој извјесности.
Од свих наших умјетника Владимир Величковић је најснажније обиљежио своје дјело непомиреношћу човјека са трагичном људском судбином.
Величковићева слика или цртеж досљедно исказује морално неслагање човјека са судбинским силама зла. Он то постиже специфичним, призорима језе, узетих са граничних тачака људске егзистенције. Ирационална нада у спас нагони Величковића, његове фигуре на очајнички трк, крик или гест. Мрачне силе, оваплоћене у бесловесним животињама које изазивају атавистички страх, тјерају у бијег и сустижу човјека у таквом његовом покушају. Човјек коме нема спаса у сулудом трку, грчу, трзају, паду без главе само је опште мјесто и симбол човјекове поузданости да је смрт неминовна и поражавајућа извјесност. Дјела Владимира Величковића су призори очаја, страха и смрти, слике људске судбине и загонетног вјечног простора. Њихова основна тема је извршење уништења човјека.
Умјетност Владимира Величковића је актуелна и хуманистички ангажована. То је увијек слика урбаног простора, човјековог раја и пакла, гдје он проживљава садашњост, припрема будућност и покушава да сачува своју људскост.У простору Величковићеве слике налази се људско тијело у покрету орјентисано, измјерено, маркирано и одређено за анализу догађаја.
Призор је издвојен и као у лабораторији изложен посматрању: предмет посматрања је човјеков инстинктивни бијег од зла и његов пад на тло. Уочљива је представа егзекуције што појачава утисак трагичног које изазива смрт задана људском руком или смишљена ради људске правде.
Величковићеви призори паничног трка у ирационалној нади у спас претварају се у апстрактни појам страдања. Крик на измаку живота и растанак с душом инспиративни су моменти нашег умјетника а тема аналитички приказ параболе очајничког скока у смрт и ништавило.
Са палете Владимир Величковић бира црну, сиву и бијелу. Праве боје он изоставља, јер не жели да својим дјелом биљежи неку од пролазних импресија, већ да наслика ону сталност људске несреће и неправде, која се одваја од личног става и прилаза једном феномену и досеже ниво општеважећег израза и суда. Искључивање боје може да се посматра и као начин укључивања у реалност призора по аналогији и блискости са средствима масовне комуникације. С друге стране, та неутрална сива гама са значајном примјесом црног у психолошком смислу је моћно средство за представљање драматично празног простора и динамичких форми људског и животињског тијела која се крећу не скрећући пажњу на своју обојеност. Хедонизам ока овдје је изостављен у правом тренутку, онда када треба концентрисати пажњу на акцију којом човјек очајнички покушава да избјегне смрт или пацов да измакне хируршким инструментима.
Зачуђује како Величковић са тако мало средстава постиже толико узбуђења.Он полази од документарног материјала који у дјелу добија нов аранжман и третман и бива уграђен само онолико колико умјетник сматра да је садржан у основи идеје и смисла догађаја. У тим дјелима нема свјетлости сунца, нема дана, то је ноћно хладно свјетло довољно једино да се фантазмагорично, као у привиђењу, види мјесто догађаја и призор који се при таквом свјетлу догађа. Слика је ослобођена артизма: потез четком је необично дугачак, непажљив, рекло би се снажан и непоновљив. То није тихи разговор са подлогом, са самим собом. Није то надмудривање са дјелом, то је окршај у коме се из богомданих сила рађају богомдани облици. Искежене чељусти казују праисконску ружноћу смрти суровом алгебром је изражена патња укроћене људске природе, спутане снаге, заустављеног покрета.
Значај дјела Владимира Величковића постаје све јаснији како јаснијом постаје чињеница да је права велика тема савремене мисли насиље и страх и како хуманистичка традиција умјетности поново оживљава. Умјетности се све више враћа антрополошка интегралност примјерена људским чулима и разуму. У генерацијама наших или уопште најживотнијих умјетника значајно мјесто својим дјелом заузима Владимир Величковић.
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Поводом изложбе у Музеју Херцеговине у Требињу
Инспиративни мотив Владимира Величковића
17.11.2012. год.
Оно што се човјеку у његовом овдје догађа, оно што га у овоземаљском сустиже, емотивно и физички руши, чак поништава, сву ту суровост реалног он може да ублажи уласком или бијегом у свијет умјетности.
Изабранима је, опет, у цјелости дат свијет умјетности да би своју људску драму пројектовали у микрокосмос умјетничког дјела и тако је надрасли. А све ово је само покушај да се надвлада свијест о нашој прометејској судбини и смрти као јединој извјесности.
Од свих наших умјетника Владимир Величковић је најснажније обиљежио своје дјело непомиреношћу човјека са трагичном људском судбином.
Величковићева слика или цртеж досљедно исказује морално неслагање човјека са судбинским силама зла. Он то постиже специфичним, призорима језе, узетих са граничних тачака људске егзистенције. Ирационална нада у спас нагони Величковића, његове фигуре на очајнички трк, крик или гест. Мрачне силе, оваплоћене у бесловесним животињама које изазивају атавистички страх, тјерају у бијег и сустижу човјека у таквом његовом покушају. Човјек коме нема спаса у сулудом трку, грчу, трзају, паду без главе само је опште мјесто и симбол човјекове поузданости да је смрт неминовна и поражавајућа извјесност. Дјела Владимира Величковића су призори очаја, страха и смрти, слике људске судбине и загонетног вјечног простора. Њихова основна тема је извршење уништења човјека.
Умјетност Владимира Величковића је актуелна и хуманистички ангажована. То је увијек слика урбаног простора, човјековог раја и пакла, гдје он проживљава садашњост, припрема будућност и покушава да сачува своју људскост.У простору Величковићеве слике налази се људско тијело у покрету орјентисано, измјерено, маркирано и одређено за анализу догађаја.
Призор је издвојен и као у лабораторији изложен посматрању: предмет посматрања је човјеков инстинктивни бијег од зла и његов пад на тло. Уочљива је представа егзекуције што појачава утисак трагичног које изазива смрт задана људском руком или смишљена ради људске правде.
Величковићеви призори паничног трка у ирационалној нади у спас претварају се у апстрактни појам страдања. Крик на измаку живота и растанак с душом инспиративни су моменти нашег умјетника а тема аналитички приказ параболе очајничког скока у смрт и ништавило.
Са палете Владимир Величковић бира црну, сиву и бијелу. Праве боје он изоставља, јер не жели да својим дјелом биљежи неку од пролазних импресија, већ да наслика ону сталност људске несреће и неправде, која се одваја од личног става и прилаза једном феномену и досеже ниво општеважећег израза и суда. Искључивање боје може да се посматра и као начин укључивања у реалност призора по аналогији и блискости са средствима масовне комуникације. С друге стране, та неутрална сива гама са значајном примјесом црног у психолошком смислу је моћно средство за представљање драматично празног простора и динамичких форми људског и животињског тијела која се крећу не скрећући пажњу на своју обојеност. Хедонизам ока овдје је изостављен у правом тренутку, онда када треба концентрисати пажњу на акцију којом човјек очајнички покушава да избјегне смрт или пацов да измакне хируршким инструментима.
Величковић је избјегао натурализам достижући један специфичан степен синтезе између цртежа и слике, између реалног призора и апстрактног значења монохроне површине. Експресивност постиже на формативном плану цртежа и у рационалној сфери психологије доживљаја смрти.
Зачуђује како Величковић са тако мало средстава постиже толико узбуђења.Он полази од документарног материјала који у дјелу добија нов аранжман и третман и бива уграђен само онолико колико умјетник сматра да је садржан у основи идеје и смисла догађаја. У тим дјелима нема свјетлости сунца, нема дана, то је ноћно хладно свјетло довољно једино да се фантазмагорично, као у привиђењу, види мјесто догађаја и призор који се при таквом свјетлу догађа. Слика је ослобођена артизма: потез четком је необично дугачак, непажљив, рекло би се снажан и непоновљив. То није тихи разговор са подлогом, са самим собом. Није то надмудривање са дјелом, то је окршај у коме се из богомданих сила рађају богомдани облици. Искежене чељусти казују праисконску ружноћу смрти суровом алгебром је изражена патња укроћене људске природе, спутане снаге, заустављеног покрета. Значај дјела Владимира Величковића постаје све јаснији како јаснијом постаје чињеница да је права велика тема савремене мисли насиље и страх и како хуманистичка традиција умјетности поново оживљава. Умјетности се све више враћа антрополошка интегралност примјерена људским чулима и разуму. У генерацијама наших или уопште најживотнијих умјетника значајно мјесто својим дјелом заузима Владимир Величковић.
- Извор
- ПИШЕ: Данка Дамјановић, историчар умјетности
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Dok svetske tehnološke kompanije širom sveta ulažu milijarde dolara u razvoj veštačke inteligencije, sve veća potrošnja električne energije i problemi sa hlađenjem navode industriju da razmatr...
Veštačka inteligencija postaje jedan od najvećih novih potrošača električne energije u svetu, dok rastuća potreba za obradom ogromnih količina podataka tera tehnološke kompanije da grade sve veće i energetski...
Руски пандан \"Старлинку\": Лансирано 16 сателита, корак ка стварању комуникационог сервиса у орбити
Рок за почетак пружања комерцијалне широкопојасне сателитске услуге преноса података засноване на констелацији у ниској орбити је 2027. година...
Razvoj veštačke inteligencije korenito je promenio pristup farmakologije i razvoju novih lekova, skraćujući tako istraživanja koja su trajala godinama na samo nekoliko meseci. To se naročtio odnosi na različite...
Председник Трамп наложио је објављивање војних материјала повезаних са НЛО-има....
Остале новости из рубрике »
СЛИКА СЕДМИЦЕ
ВИДЕО
ВИДЕО
ВИДЕО
