Елдар Рјазанов: Драго ми је што људи верни филмској уметности

Истакнути совјетски и руски филмски редитељ, доајен народне комедије Елдар Рјазанов слави 85. рођендан. Од средине 1960-их до краја 1980-их година Рјазанов је снимао искључиво хитове. «Пази, аутомобил!» «Службени роман», «Гаража», «Железничка станица за двоје»… Ти филмови све до сада уживају популарнст код руских гледалаца.

Додуше, сам Елдар Рјазанов у последње време већу пажњу поклања поезији. Филмови Рјазанова су практично одмах стицали свенародну љубав. На њима је расло неколико генерација. Додуше, уживати у њима су могли само у Совјетском Савезу. У међународним размерима филмови нису били демонстрирани. То није кривица редитеља. У томе је суштина феномена редитеља Рјазанова – апсолутна усклађеност са својом земљом и својим народом. Његови филмови се базирају на советској реалности, совјетском фолклору. Они су и сами стварали тај фолклор. Странцима је тај материјал био тежак за схватање. Зато совјетска, а касније руска публика удисала га је као ваздух. Сваки филм Елдара Рјазанова био је догађај. Између осталог, толико напети рад, према речима самог редитеља, знатно је променио његову нарав, која је иначе била блага и попустљива.

- Главни је увек био успех филма, успех рада. Ту нисам смео да узимам у обзир личне симпатије, љубав, морао сам да понекад одустањем од људи, сценарија, губим коауторе итд. То је веома тежак рад, који не допушта да будеш сложан са свима. То је немогуће, то не успева.

У филмовима Рјазанова су помешани драматизам, поезија, иронија, апсурд. Загонетка је како је погађао, шта управо треба гледаоцу, али је успевао сто посто. Међутим, променило се доба, променили су се животни услови, променила се филмска уметност.

- Нова генерација је, мислим, изврсна. Будућност припада њима. Мада неки филмови изазивају код мене аверзију, ту не могу ништа променити. Стасао сам у одређено доба, повезан сам мислима, душевно, срдачно са одређеним вредностима, које потцењују неки представници нове генерације. Међутим, у сваком случају, заинтересовано пратим њихово стваралаштво, гледам што стигнем, драго ми је што су људи верни тој уметности.

Сам Елдар Рјазанов више не снима, већ пише стихове. Иначе, он их је увек писао, само данас почео и да штампа. То је дивна лирска поезија – филозофска и помало тужна.

У свет сам истрчао лако и без треме,

Казаљке сата нису могле да ме стигну.

Међутим, сад ме боле ноге од прагова и камења.

Заобишли су ме млади скоројевићи,

Ипак још напредујем, мада су казаљке сада брже од мене – тешко ходам…

Хоће ли гледаоци волети филмове скоројевића – велико је питање, док филмове Елдар Рјазанова гледају и воле као и раније, што више – млади колеге стварају ремејке према његовим филмовима. Стваралаштво овог доајена је већ постало поглавље у историјату руске филмске уметности.