РФ-ЕУ: криза „гасног“ поверења

Прошле недеље поредседник Гаспрома Алексеј Милер објавио је да концерн јача свој утицај у Немачкој и започиње бизнис испорука гаса коначним потрошачима. У својим коментарима локална штампа је истакла да Москва у ово време показује своју власт: "Руски концрен ретко је тако отворено демонстритао Западу границе његовог утицаја." Експерти, међутим, говоре о кризи поверења између Русије и Европе, као и о томе како да се промени стаус-кво.

Још један недавни догађај у погледу којег европско јавно мењење осећа скепсу јесте коначна инвестициона одлука о гасоводу Јужни ток између Русије и Бугарске. Европљани све то називају руском гасном експанзијом (користећи, вероватно сами не примећујући, војенизирану лексику) и позивају једни друге на опрезност. На крају атмосфера неповерења прониче у домове обичних европских грађана, гурајући их у когнитивну дисонансу.

Овај компликовани термин значи сукоб противречних поставки поводом неке појаве у људској свести. У практичном смислу ствари стоје на следећи начин. Европски грађанин, са једне стране, не може да се сети ни једне чињенице када су после испрука руског гаса улицама његовог града почели да тутње руски тенкови. Али са друге стране, европски чиновници изговарају такве речи и врше такве поступке да обичним грађанима бива заиста страшно. При томе Русија се ни за шта директно не оптужује. Напротив, европски експерти признају да Гаспром има репутацију одговорног испоручиоца, који строго поштује услове уговора.

Унутрашњи конфликт који се јавља подстиче европско јавно мњење да оправдава своје заблуде. Због тога сваки поступак Русије се интерпретира као нови доказ њених тобоже агресивних намера. Отуда, између осталог, тежња да се нађу аргументи који доказују деструктнви карактер руско-европског економског зближавања у политичкој и хуманитарној сфери.

Ради ограничења могућности Русије 2009. године је усвојен такозвани Трећи енергетски пакет. Он је усмерен на либерализацију тржишта електричне енергије и гаса у ЕУ и укључује шест законодавних аката, који предвиђају ограничења за вертикално интегрисане компаније типа Гаспрома у праву поседовања и прављања енергетском и транспортном инфрастуктуром.

Како се каже, dura lex, sed lex – закон је суров, али је закон – и руски бизнис је спреман да делује уз оствртање на европско законодавство. Једнио што председник Русије Владимир Путин на преговорима са канцеларом Немачке Меркел замолио је ЕУ да не придаје обратну снагу законима који могу да буду усвојени у оквиру правила о диферзификацији испорука. Говори аналитичар тржишта Денис Борисов.

- Ако се узму опште тенденције, тренутно може да се констатује да је у току трагање за новом конфигурацијом европског гасног тржишта у време после «револуције шкриљаца» која се десила у САД и пада економије Старог света у рецесију. Јасно је да ће овја процес бити прилично дуготрајан и болан. Сада је крајње важно за Гаспром да се уклопи у тај модел или да је адаптира за сопствене потребе. Намера Гапсрома је очување актуалних принципа дугорочних уговора, везивање цена гаса уз цене нафтних деривата. Док Европа веома жели да увећа спот компоненту у тим уговорима. Читав низ европских клијената већ је истакао Гаспрому захтев о ревидирању дугорочних угоовра. Низ компанија намерава да постиће то у Стокхолмској арбитражи. Такође тренутно је у току антимонполска истрага Европске комисије против Гаспрома. Зато у чињеници да су на састанку Владимира Путина и канцелара Немачке била дотакнута ова питања нема ништа необично.

Европљанима је време да схвате: Русија не жели да Европа постане њен део. То јој неће донети никакве дивиденде. На дневном реду је обратни задатак – достићи не правно, не фигурално, већ реално признање Русије као неодвојивог дела Старог света. Управо у тој жељи се крије, на пример, лобирање укидања европских виза за руске грађане које лобира Кремљ. Руски гас није полуга притиска. То је пријатељска рука, ослањајући се на коју европљани могу да се извуку из економске кризе.