Букет бугарских талената у Русији

Планете такође могу да буду сирочићи. Оне путују у мраку саме по себи, зато што поред њих нема звезда око којих би могле да се окрећу. Европски астрономи су пронашли једва приметни овакав објекат уз помоћ инфрацрвеног телескопа на Хавајима. Детаљније су усамљеног луталицу истражили из опсерваторија на планинама Чилеа.

То је најближе у датом тренутку слободно летеће небеско тело – до њега је сто светлосних година. Ако се оно образовало у свом звезданом систему, зашто је тада напустило његове границе? У небеској механици то се дешава, каже астрофизичар Астрономског института Штернберг Московског државног универзитета Владимир Сурдин:

- Ако у планетарном систему има неколико масивних планета, оне конкуришу једна дугој и чисте себи место. У Сунчевом систему ову улогу врше Јупитер и делимично Сатурн. У другим системима има неколико Јупитера, и за њих све тамо нема места. Тада својом гравитацијом они изгуравају најмање масивног. Али дуго није полазило за руком да се нађу изгубљене планете, зато што далеко од звезда оне нису осветљене и не виде се. Тек у последње време, када су се појавили инфрацрвени телескопи, ми смо почели да их проналазио по сопстевном термичком зрачењу.

На снимцима чудни објекат изгледа као врло бледа плава тачка. Плава боја указује на метан у атсмофери. Није све у томе да се примети „луталица“. Треба доказати да је то заиста планета, а не смеђи патуљак, врста скоро угасле звезде, објашњава шеф одељења Института за Астрономију РАН Олег Малков:

- Најважнији параметар по којем може да се суди да ли је то планета или није јесте маса. За усамљена тела она се не одређује уопште, она може само да се процени. Директно може да се одреди само код двоструких тела, када се небеско тело налази у неком узајамном дејству. У датом случају објекат је врло вероватно планета. Како би се то доказало, треба доказати да је његова маса мања од одређене границе. Ако је изнад, значи да је то звезда мале масе.

Према приближним проценама, маса новооткривеног небеског тела је 4-7 пута већа од Јупитера. И мање је критична: објекат 13 пута масивнији од Јупитера загрева се од сопственог сажимања толико да у његовим недрима креће термонуклеарна реакција. А пронађени луталица има температуру наповршини која није звездана: 430 степени Целзијуса. Астрономи су скоро уверени да је објекат прво био везан током младих звезда у брзом лету у јужном сазвежђу Златна риба и образова се пре мање од 120 милиона година. По речима Владимриа Сурдина, на лутајућим световима могу да се појаве услови за примитивни живот:

- Јасно је да на површини ове гигантске планете не може бити услова за живот, тамо је температура висока. На сателитима који обично прате гигантске планете сасвим је могућ живот. Ми то видимо да примеру Сунчевог система, када свака гинатска планета – Јупитер, Сатурн, имају сателите са пристојним условима.

Извора топлоте на сателитима слободно летећих планета има неколико, каже научник. Инфрацрвено зрачење горуће планете, затим њено јако магнетно поље, захваљујући којем у недрима сателита појављује се такозвана џулова топлота. Коначно, снага плиме: гравитација гугантске планете стално „гужва“ њену унутрашњост, изазивају загревање. То се дешава на сателитима Јупитера и Сатурна, између осталог на Европи и Енцелади, где под површином остоје океани течен воде и где могуће постоји живот. Али други саговорник Гласа Русије убеђен је да је само топлота недовољна.

- За постојање живота на који смо навикли и видимо на Земљи, светлост звезда је неопходна. На усамљеним планетама које слободно плове то је немогуће.

Сателити неосветљених планета не могу да се виде. Па и сами сирочићи се једва назиру. За сада их је окривено мање од десет. Али астрономи сматрају да су лутајући светови пре правило него изузетак, и спремни су да их издвоје у посебну класу небеских тела. У низу радова је изражена претпоставка да их је чак више него обичних планета, везаних за звезде. Ако је тако, само у Млечном путу сирочића има на милијарде.

Борис Павлишчев,