Зашто Руси уче србски?

Последњих година је на тржишту образовања у руској престоници порасло интересовање за учење србског језика. Стотине руских грађана похађа курсеве и школе језика не би ли савладало овај словенски језик, који још увек за многе представља нешто врло егзотично и необично. У Москви можете бирати између десетак курсева, а слична ситуација је и у Санкт Петербургу. Просечна цена за двочас у групама од 3-6 полазника је од 800 рубaљa (или 20 евра).

Зашто ти људи бирају да уместо енглеског, немачког, француског, шпанског или италијанског уче србски језик и за шта могу да га искористе?

 

 

1. Некретнине у Црној Гори

Већина оних који уче србски (више од две трећине) су власници некретнина на црногорском приморју (а њих, према различитим подацима, има на десетине хиљада) или, пак, руски грађани који редовно путују на одмор у Црну Гору, а у будућности би желели, ако прилике дозволе, и сами да постану поносни власници неке парцеле у овим крајевима. Припаднике ове групе (а њу претежно чине супруге успешних пословних људи, присталице алтернативних стилова живота из средње класе и омладина жељна авантура) на учење језика често покреће исти мотив: ко у овим приморским крајевима жели да комуницира са околином и да живи без трзавица, он како зна и уме мора што пре да проговори на језику којим говоре мештани. Испоставило се, наиме, да (1) у Црној Гори ретко ко говори руски, и поред тога што је локално становништво оријентисано претежно на туристе из Русије, (2) енглески језик Црногорци такође често не разумеју (Руси радо демонстрирају своје знање енглеског, иако је оно у већини случајева прилично скромно), (3) на србском језику су написани сви документи који су руским држављанима потребни за време њиховог боравка у Црној Гори. У почетку су Руси убеђени да је језик Црногораца само незнатно „другачији руски“, да се „све разуме“ и да „ту уопште нема шта да се учи“, али се у пракси брзо суочавају са ситуацијом у којој нити њих Црногорци разумеју, нити они разумеју Црногорце.

 

И зато, чим се врате у Москву, крећу у потрагу за приручницима србског језика. Накупују гомилу уџбеника и приручника, а онда схвате да им је за учење језика ипак потребан живи учитељ, па почињу да траже курсеве „црногорског“ (у Москви постоји течај „Jugović“ сумњивог квалитета, који вам нуди да научите управо тај новоназвани „језик“) или србског, у зависности од тога како њихови црногорски познаници називају свој језик. Квалитетније школе језика нуде наравно једино курсеве србског, мада љубитељи Црне Горе при упису често траже да уче искључиво ијекавски изговор и латинично писмо, јер је „у Црној Гори све на латиници“. Такве полазнике обично слабо занимају историја и култура Црне Горе и читавог региона, и они мало шта знају о разликама између народа и земаља бивше Југославије. Тако, на пример, на питање „Шта је то Република Србска?“ практично нико од њих не може тачно да одговори, а једно од најчешћих питања које сами полазници постављају већ на првом часу гласи: „Можете ли да ми објасните ко је с ким тамо (у бившој Југославији) ратовао и због чега?“. За ове даме и господу тешко да ишта значе имена србских и црногорских политичара или представника културног живота, али зато многи од њих доста добро познају црногорска летовалишта, и чак су посетили Цетиње или Острог и открили да су Црногорци такође православни.

2. Љубав

Другу велику групу оних који уче србски језик чине девојке заљубљене у Србе или Црногорце (преко 20% од укупног броја). Оне србски уче зато што желе да са вољеним човеком и члановима његове породице говоре на њиховом матерњем језику. Руске девојке имају прилику да упознају српске младиће на већ поменутим путовањима у Црну Гору, али и у московским ноћним клубовима, на факултетима или у неким другим ситуацијама.

 

 

О непознатој земљи ове девојке обично знају само оно што им је пренео њихов изабраник, и што одражава његове ставове и сазнања. Многе од њих сматрају да Срби веома воле своју земљу, језик, православље и породицу, да имају много чистији и једноставнији поглед на живот, да су у удварању активнији и романтичнији од „размажених“ руских мушкараца. Па чак и ако се прекине веза која је девојку подстакла на учење језика, она често има жељу да се и убудуће виђа управо са Србима.

3. Нешто из Србије

 

Најзад, последњу већу групу међу полазницима курсева србског језика чине млади љубитељи нечега што долази из Србије (њих 10 % од укупног броја). Истраживања показују да је то најчешће музика Горана Бреговића (што није никакво чудо, јер он редовно наступа у Москви), песме на србском језику са Евровизије, филм „Црна мачка, бели мачор“ (љубитељи филма најчешће и не знају да у њему нема много србског језика), неки србски фудбалер или клуб (у Русији игра велики број србских фудбалера, а навијачи ЦСКА и Спартака већ дуже време одржавају пријатељске везе са колегама из Партизана и Црвене Звезде), а понекад и неки од србских политичара, најчешће националне оријентације.

Резултат: Београд

 

Предавачи на курсевима србског језика, од којих је већина тек недавно дипломирала на Московском државном универзитету „Ломоносов“, истичу да им често полази за руком не само да полазнике науче језик, него и да их информишу о земљи и читавом региону, као и да оне који су на курс дошли углавном због Црне Горе заинтересују за српску културу. Када Рус у извесној мери већ савлада језик и открије један сасвим нови свет, када погледа велики број добрих филмова, чује велики број лепих песама, прочита приповетке Мома Капора и оригиналне чланке из србских новина, он једног лепог дана доноси одлуку да уместо у Подгорицу или Тиват отпутује у Београд. Већ после првог дана, проведеног у србској престоници, он схвата да ће у Београд доћи још много, много пута.

Оригинал публикације

Вјачеслав Чарски,