Подвиг кинеских мајки: Строгост даје златне плодове

У време неслућеног успона привреде и економије Народне Републике Кине,  који задивљује  цео свет , и доминације њиховог васпитно-образовног сиртама, многи почињу да се питају: како Кинези потижу  да васпитају  тако успешну децу?Шта се то уставри догађа у њиховим породицама иза затворених врата ?Одговор је  прост: док јапанској деци,  као што је познато,   до одређеног узраста дозвољавају да раде шта год хоће,  дотле мале Кинезе малтене још у пеленама држе у јежевим рукавицама.Мајке  примењују тако строги режим васпитања и подизање деце о коме ни најсуровији родитељи на Западу нису ни сањали.Пример први : америчка мајка је убеђена да  поступа  сувише строго ако захтева од свог детета да се свакодевно псвећује музици по пола сата.За кинеску мајку ни четири сата дневно  које њено чедо проведе  за клавиром није никакво оптерећење, “палс мува на медведа“,   и што је најважније,  она уопште не сматра да у захтевима  према свом детету поступа сувише строго.
 

Што се самог васпитања детета  тиче,  између Кине и Запада  простире се још један Велики или Тихи океан.Више од 70 процената америчких мајки сматра да је поптпуно недопустиво да се од детета тражи одличан успех у школи и да се на њега врши било какв притисак ради бољих оцена,  они су задовољни ако се нихово дете у школи бави оним  што га интересује  и ако га у њој нико не вређа.Занимљво би било знати колико кинеских мајки деле  ту позицију својих америчких „колегинаца „? Ниједна! Оне имајју сасвим другаЧије ставове: ако је дете неуспешно у школи, то значи да родитељи не испуњавају своје обавезе,  па тако свака недовољна оцена   коју дете добије представља веома озбиљан породични проблем.Зато кИнеска породица утроши и десет путА више времена бавећи се учењем  свог детета него што  је то случај на Западу.
 

Доминирајућа идеја у главама кинеских родитеља је: ако не  достигнеш  савршенстово у нечему,   онда је  твој живот  празан!Да,  сувише жестоко,  нема шта ! Да,  неправдено!Али с друге стране,  треба имати у виду једноставну истину: ако хоћеш да нешто постигнеш у животу, треба се дуго и упорно трудити, а пошто деца  по правилу не воле да раде, треба кориговати њихова понашања,  схватања и навике примењујући и драконска средства уколико буде потребно.Од родитеља се при том тражи не мало присутво духа: савладати инерцију и отпоре у детету није нимало наивно ни просто.Пракса,  пракса,  и само паркса-то је оно што западне породице често заборављају.Кад неки малени Американац успе да без грешке одсвира неку партију на клавиру,  он малтене постаје знаменитост целог округа,  ако не и савезне државе.Пошто је добио своју дозу афирмације,  признања и славе,  мали амерички пијаниста се на томе зауставља и више не стреми да напредује ка  врху.

Методе које кинески родитељи  користе да им дете постигне циљ –савршенство, код Американаца и Европљана могу изавати прави шок: то да назову своје  дете „помињаром“ за њих је нешто уобичајено.Још „жешћим“ речима и изразима „чашћавају „своје кћери кад им нешто заповеде да ураде.
 

Између западног и азијског ситема васпитања постоје три главне разлике.

Прва разлика.Родитељи на Западу се труде  да пре свега    развију код деце   осећање сопстевне вредности  стално га убеђујући да поверује како оно није горе од остале деце,  напротив,  да јхе чак и боље.Кинески родитељи пак уважавају само снагу,  никаве слабости не призњу,  нити разлоге за њих сматарју оправданим.Ако донесе кући четворку, Американка ће похвалити и ковати у звезде своје дете,  док ће Кинескиња ужаснута викнути на  на своје чедо: “Како се  то уопште могло десити,  такав дебакл!“Не дао Бог да кинески ученик добије тројку,  јер ће родитељи то  квалификовати  као најтежи преступ који заслужује одговарјућу казну.За почетк ће му  ишћупати пола косе,  а затим ће му наредити да пише домаће контролне  задатке све дотле док се  из школе не врати са петицом.

Друга разлика.Кинески родитељи су уверени да су им деца  у свему  обавезна.Корени таквог убеђења досежу до традиција из епохе Конфучија  која се заснивала на томе да су синови обавезни да поштују родитеље јер су они много жртвовали како би деци дали све што је најбоље на плану образовања и васпитања.Отуда они од деце захтевају да им врате све дугове  и да воде онакав живот којим би се родитељи могли поносити.
 

Трећа разлика.Кинески родитељи су су уверени да они најбоље знају шта је добро за њихову децу и руководе се искључиво својим убеђењем по том питању не узимајући у обзир никаква  другачија мишљења.Управо зато кинески ђак се ниакд не би усудио да каже мајци : “Добио сам улогу у шкоској представи  и  треба после наставе да се задржим од 15.до 19.сати“.Нека  је Бог у помоћи сваком детету који покуша пред мајком да брани своју тачку гледишта.!
 

Игнорсање мишљења детета ни у ком случају не значи да  кинески родитељи о њему не воде рачуна: напротив,  они чине све како би њихово дете одрасло у правог човека.Једноставно, они имају сасвим  други модел васпитања.Најгоре је по њиховом мишљењу да дозволе дететзу да се преда и опусти.

Кинеске мајке често представљају као строге,   егоситичне и равндоушне  према осећањима своје деце.Саме оне су искрено   уверене да  за своју децу чине знатно више него породице на Западу које одобравају практично све што раде њихова чеда.Најбољи  начин припремања детета за живот је ако му се омогући да схвати за шта је оно способно,  наоружати га  одговарајућим навикама, и учврстити га у убеђењиу да  му нико никад не може одузети његово мајсторство и умешност.