Агресија под контролом

Агресијом се може управљати на генетичком нивоу. До таквог закључка дошли су руски научници из Сибира. Огледним путем установили су да се то својство преноси генетски. И деловањем на гене може се битно смањити степен агресивности.

Огледи су вршени на пацовима. Геном пацова је близак људском — подудара се 90%. А зато је много оног што одговара овим животињама примењиво на људе. Неколико година стручњаци новосибирског Института за цитологију и генетику су се бавили селекцијом сивих пацова према критеријуму одсуства или постојања агресије у односу на човека. Биле су формиране две огледне групе: у једну су улазили питоми пацови, у другу агресори. О методици рада за Глас Русије говорила је научни сарадник Института за цитологију и генетику РАН Марија Коношенко:

- Врши се генетичка селекција. Животиње се укршају између себе. Њихово потомоство се карактерише истим понашањем: питоми дају питоме пацове, а агресивни агресивне.

При томе и једне и друге животиње живе у сасвим једнаким условима, што искључује фактор деловања животне средине. Закључак — механизам понашања пацова одређује наследни фактор, што је показала и генетичка анализа, истиче Марија Коношенко:

- Научници наше лабораторије заједно са немачким колегама су проучили геном питомих и агресивних животиња. Били су пронађени делови два хромозома који се код питомих и агресивних животиња разликују.

Испоставило се да управо ови делови одговарају за рад рецептора серотонинског система. А серотонин је хормон задовољства. Оне животиње које га имају мало, стално осећају незадовољство, које рађа злобу. Чак у понашању приликом игре малих пацова може да се прати деловање овог генетског феномена: потомци добрих пацова дуже се играју и остају деца.

Тренутно научници разрађују препарате који могу да делују на гене глодара. Први резултати уливају наду: ниво агресије уз њихову помоћ може се смањити. После ињекције таквих умирујућих средстава, животиња спремна на напад испољава чуда толеранције, чак дозвољава да се узме у руке. А по речима експериментатора, пацовима из групе агресора то уопште није својствено.

Могуће да ће се убудуће слична методика користити за смањење агресивности код људи. Од уобичајених антидепресаната такав начин деловање се разликује по томе што не води до утучености. Зато је неупоредив перспективнији у борби са лошим карактером.

Истина, то је мач са две оштрице: агресија може не само да се смањи, већ и да се повећа, кажу научници. А то је већ пут ка стварању разних манијака или супервојника који не знају милости према жртви или противнику на бојном пољу. Између осталог, у науци се тако и дешава. Многа открића и технологије су у стању да носе и добро и зло. Сетимо се открића нуклеарне енергије.

Јелена Ковачић,