Сарајево: Град у коме су лекари убијани само зато што су Срби

 У Сарајеву је од 1992. до 1996. године убијено и из тог града протјерано око 460 србских љекара. Велики број њих мучен је у сарајевским логорима.

У Сарајеву је на разне начине страдало 460 љекара, наведено је у непотпуном списку сарајевских љекара српске националности који су у том граду убијани, затварани, мучени, малтретирани и протјерани. Кроз логоре је прошло њих педесетак, а на десетине их је убијено.

Списак је по сјећањима и свједочењима преживјелих љекара припремио Страхиња Живак, који је у сарајевским логорима “Виктор Бубањ” и Централни затвор провео двије године.

Убијени лекари

На том списку, који је у посједу је и угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић, који је убијен у августу 1992. године. Његово тијело са више прострелних рана пронађено је на улазу стадиона “Кошево”. Одговорни за овај злочин никада нису пронађени.

Ту је и доктор Милица Гутовић, која је убијена при покушају изласка из Сарајева. Како тврде свједоци, бачена је у Миљацку 1994. године. На списку је и доктор Милица Лопандић, чија је смрт настала под неразјашњеним околностима 1993. године, радиолог Живојин Савчић за кога се тврди да је погинуо у саобраћајној несрећи 1994. године, ортопед Бранко Станчић који је у децембру 1992. године убијен у стану, интерниста доктор Милорад Томашевић за кога свједоци кажу да је убијен 1993. године, доктор Гојко Шурбат који је такође убијен…

Многи од угледних љекара прошли су кроз Централни затвор, у коме је пет мјесеци провео и проф. др Марко Вуковић.

Овај бивши потпредсједник Пословодног одбора хируршких клиника и шеф Одјељења на Трауматолошкој клиници у Сарајеву “Гласу Српске” је испричао у каквом су страху љекари живјели послије убиства доктора Најдановића и других неразјашњених смрти њихових колега.

„Причало се о убиству доктора Најдановића. Послије тога завладао је велики страх међу љекарима. Прије тога рањен је и доктор Бориша Старовић. Рањен је у раме, а према анализи, очигледно је било да је пуцано са неког небодера и то тамо гдје је становао. Убрзо је погинуо и доктор Ранко Шурбат. Према ономе што ми је рекао његов брат Гојко, такође љекар, био је убијен. Рекао ми је да на његову терасу метак никако није могао залутати.“ – свједочи др Вуковић.

Киднаповања србских лекара

Из своје куће у Централни затвор др Вуковић одведен је 2. јануара 1994. године у пола два ујутро, без повода и разлога.

„Спавао сам у кући и негдје око пола два ноћу чула се лупа на вратима и позив: Отворите, полиција. Отворио сам и ушла су петорица. Један ми је држао уперено свјетло у лице, други оружје у тијело, а она тројица су се разлетјела по кући. Повели су ме у стан доктора Игора Сабљака који је Хрват. Извели су га из стана и у иста кола нас стрпали и повели на Другу интерну клинику. Тражили су доктора Немању Вељкова. Доктора Дејана Кафку су ухапсили на улици на Долац Малти, а доктора Медића, чијег се имена не могу сјетити, а радио је као гинеколог, ухватили су у кући.“ – казао је Вуковић.

Против њега је подигнута оптужница по којој се теретио за “геноцид, слабљење одбрамбене моћи РБиХ, напуштања војне обавезе”.

Додаје да су љекари у Сарајеву умирали под неразјашњеним околностима. То је међу Србима изазвало велики страх.

Ово потресно свједочење доктора Вуковића само је дио онога кроз шта су прошли сарајевски Срби у рату.

Изетбеговић и Ганић наручивали убиства

Доктор Вуковић каже да су сва ова убиства, малтретирања и шиканирања била наручена.

„Вјерујем да су они који су извршавали злочине “Шеве”, Ћело, Празина имали директан проход до врхова муслиманске власти, а нарочито до Ејупа Ганића и Aлије Изетбеговића. Налоге за убиства не знам да ли су давали, али ничим никада нису ни покушали спријечити да се та убиства не дешавају. Вјерујем да је било налога, али о томе се ћути.“ – каже Вуковић.