Биометриски документи

Преко биометријских путних исправа стварају се гаранције да је носилац путне исправе истовремено и носилац идентитета, односно да једно лице има једну путну исправу. Биометријски пасош, за разлику од садашњих путних исправа, има чип који садржи основне податке о власнику путне исправе те отисак прста или снимак шаренице ока. Наиме биометрија представља аутоматизован метод утврђивања идентитета особе на основу физиолошких карактеристика као што су лице, отисак прста, геометрија руке, дужица или мрежњача ока, распоред вена или глас. Према свему судећи овакав докуменат би садржавао све наше податке на једном мјесту у електронском облику, смјештене у чип који би био подложан томе да га неко треће лице чита, користи и у крајњем случају промјени. ФИДИС (Future of Identity in the Information Society, тј. “Будућност идентитета у информативном друштву) пројекат издао је озбиљно упозорење да ће увођење садашње генерације биометријских путних идентификационих докумената драматично смањити безбедност и приватност, као и повећати ризике крађе идентитета.ФИДИС тврди да нови биометријски пасоши који се тренутно уводе широм Европе доносе бројне нове ризике наврх досадашњих могућих сценарија за злоупотребу идентификационих докумената. Специфично, таква машински читљива путна документа (Machine Readable Travel Documents - МРТД) могу се читати или «прислушкивати» са раздаљина и до 10 метара. То значи да се поверљиви подаци на пасошима могу читати од стране неовлашћених трећих лица без знања носиоца документа. Толико о сигурности и практичности нових докумената. Да, они нису толико сигурни показује и примјер из Холандије гдје су биометријски пасоши недавно «хаковани», као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана «украдено». Податци на оваквим документима би били смјештени у центарлној базаи података, што би значило да би све информације које се тичу цјелокупног становништва били доступни на једном мјесту одређеним овалштеним и неовлаштеним лицима. Илузорно је говорити да овакв вид смјештања информација није подложан хаковању од стране трћих лица, о томе говоре већ наведени примјери. Према свему судећи нови документи би умјесто да подигну већи ниво сигурности њихових корисника управо учинила супротно остављајући на тај начин могућност злоупотребе и манипулације личних податка грађана. Овакав вид поступања са личним податцима грђана представљао би кршење основних људских права која су загарантована Европском Конвенцијо о људским правима и основним слободама. Управо због тога разлога већина земаља у Европи и свјету са великом пажњом доноси законе и правила како би регулисале увођење нових докумената. Уједињено Креаљевство је водило у свом жестоке расправе о томе да ли треба да се уведу овакви документи, Јапан је  чак забранио увођење биометриских докумената сматрајући их директном повредом приватности својих грађана. Што се тиче обавезности увођења биометриских докумената као услова за чланство у ЕУ, такође не стоји из разлога што већина земаља у региону не посједује такве путне исправе. Очигледан примјер је Словенија која је постала чланица ЕУ, а да притом није увела биометриске документе, или Македоније која је увела биометриске документе а  није постала чаланица ЕУ. Очигледно је да увођење или не увођење биометриских докумената није један од кључних услова за приступање ЕУ.