Дејтон-95. Босански мир на НАТО бајонетима

60 хиљада Американаца, Француза, Енглеза и осталих још пре Божића требало је да приступи својим обавезама – успостављању мира у БиХ. Наравно, не у костимима Деда Мраза, и не са божићним поклонима требало је да дођу војници у Босну. Американци су били спремни да пребаце из Немачке 20 хиљада војника и да из сместе у околини Тузле. Енглези и Французи од лета су се населили у својим зимским камповима у Томиславграду и Сарајеву.

За разлику од плавих шлемова, НАТО је имао оружје, које је могло да буде примењено у случају кршења споразума о миру, без обзира на симпатије или антипатије према некој страни. Многи војници нису тада искључивали да ће скупа операција принуђивања на мир од три милијарде долара довести до жртава. Французи су већ тада изгубили преко 50 својих војника. Американци су били на то спремни. Генерал Денис Рајмер из Пентагона је изјавио у новембру 95. године: Одлучили смо се на учешће у босанској операцији и морамо да је спроведемо по цену живота наших војника. Истина, Денис Рајмер није навео број погинулих који је планирао Пентагон.

Председник Бил Клинтон већ крајем новембра је иступио у ТВ обраћању грађанима САД. Он је покушао да објасни својим бирачима урзоке зашто амерички корпус од 20 хиљада људи треба да буде у БиХ. Поменувши вијетнамски синдром и неуспешну сомалијску експедицију, амерички грађанин, а заједно са њим и део Конгреса на челу са републиканцима, нису хтели горко понављање прошлости. Босна за многе у Америци је била мала земља у Еворпи, где се стално водио грађански рат. Клинтон је то добро знао и преузео је на себе улогу главног босанског миротворца.

У регион се упутила најсавременија војна техника – 250 тенкова тима Абрамс, хеликоптери Апачи који су могли да униште сваки циљ (тенкови, оклопни транспортери, радарски уређаји и слично). Техника снажна, са њом су Американци заједно са НАТО-ом требало да се осећају сигурно. Новембарских дана 1995. године амерички и европски медији детаљно су говорили својим читаоцима о Босни и покушавали да их убеде да је НАТО дошао у регион са озбиљним намерама. Америчка компанија Си-Ен-Ен која је главни испоручилац балканских информација на телевизијском тржишту, неколико дана за редом је преносила специјалне репортаже свог дописника из Тузле.

Између осталог војни стручњаци Пентагона су дуго бирали место за своје лоцирање. У Тузли још у Титово време изграђен је одличан аеродорм одакле може да се полети у свако време при било каквим временским условима. Тако да су Американци, народ прагматичан и срачунат, одабрали себи добро место.

У целини, Клинтон у САД, а телевизијски новинари са лица места објаснили су: Без нашег присуства читав дејтонски ситем ће крахирати. Морамо да преузмемо на себе тежак терет миротвораца и да пошаљемо наше момке у помоћ измученим људима. Такав текст поткрепљен сликом утицао је без грешке. Босна је током све три и пог године рата била на америчким екранима. И вођство је увек држала богата, моћна и мобилна компанија Си-Ен-Ен. Неколико дописника у региону (један код Срба на Палама, други код муслимана у Сарајеву) давало је потрене информације. Истина, нису увек сниматељи и водитељи ишли на прву линију. Најчешће су излазили на балкон сарајевског ТВ центра и уз панораму града и архивске снимке снимали своје вруће репортаже.

Тако су Американци планирали да раде и у Тузли. Тамо је пребачена читава телевизијска екипа Си-Ен-Ен. Сниматељ, видеоинжењер и сниматељ звука стално су дежурали поред уласка на аеродром да не пропусте догађаје. И дописници 50 светских агенција су такође стигли тих дана у Тузлу.

Шта је то било – појачање за Била Клинтона или жеља да се покаже свету да без Американаца Балкан не може? Мислим и једно и друго...

Константин Качалин,