Наставак хашког мрцварења- докле више?

У принципу, демонстрација силе, жеља да се још мало понизи онај најпонизнији, да се провери — а шта је још спреман да учини да би постао део нашег праведног света? – сасвим је обична појава у светској политици. Али овако перверзно, када те једном руком маме, шаљући те другом директно у нокаут — тако се редко понашају чак и најокорелији циници.

Ако говоримо искрено, Хашки трибунал већ је одавно постао правни инструмент за претварање Срба у главне — а можда и једине – кривце за све невоље Балкана с краја двадесетог века.

У четвртак је главни тужилац Хашког трибунала дао Србији оцену из владања. Изјава како је Београд учинио „додатан напедак у сарадњи са Хашким трибуналом“ може се сматрати прелазном оценом. А ради се о приступу веома важним документима, поред осталог и дневнику Ратка Младића, о сведоцима и архивама. На крају крајева, ту је и хапшење Радована Карџића. Последње, истина, у овај садашњи извештај није доспело, јер је још раније позитивно оцењено. У Хагу наравно, овима код куће се није баш свидело.

Али, вратимо се извештају Сержа Брамерца. Као главни проблем сарадње са Србијом он је поново – да ли сте можда сумњали?– навео хапшење Младића и Хаџића. Поред тога, Брамерц је саопштио да тужилаштво сматра да су оба бегунца доступна српским властима. И на тај начин потпуно је дезавуисао свој местимично оптимистички почетак.

Очигледно од потпуне беспоћности у овој бескрајној игри мачке и миша, Душан Игњатовић, директор Канцеларије Националног савета за сарадњу са Трибуналом, је изјавио: „Мислим да ће ова седница, без обзира што ни на њој није употребљен израз „пуна сарадња“, бити запамћена као тренутак након кога је дошло до пробоја у процесу даљих европских интеграција Србије“.

Било би смешно, да није толико тужно. Јер портпарол Министарства спољних послова Холандије Јоб ван ден Берг, најавио је могућу промену става владе те земље, али тек када чује од Брамерца управо те речи — „пуна сарадња“.

Узгред, а шта ако неког од ове двојице, који су претворени у главно оруђе за ломљење кичме Србији, више нема међу живима? Треба ли их тражити и под земљом? И шта ће да ради Европска унија ако их којим случајем ипак ухапсе? Неће ваљда морати да прими Србију у своје редове?

У принципу, демонстрација силе, жеља да се још мало понизи онај најпонизнији, да се провери — а шта је још спреман да учини да би постао део нашег праведног света? – сасвим је обична појава у светској политици. Али овако перверзно, када те једном руком маме, шаљући те другом директно у нокаут — тако се редко понашају чак и најокорелији циници.

Ако говоримо искрено, Хашки трибунал већ је одавно постао правни инструмент за претварање Срба у главне — а можда и једине – кривце за све невоље Балкана с краја двадесетог века. Али то, што Србију уз то терају да се бави покајничким бичевањем себе саме, јако подсећа на голооточке методе. Јер то су тамо смислили да се преваспитавањем сина мора бавити отац, оца – син, а брата брат. Потказујеш — исправљаш се; помажеш у хапшењу – добијаш похвалу. Али са целим државама тако редко поступају. Сем, наравно, ако није реч о Србији.