Сто година од рођења србског патријарха павла

Скроман, мудар, брижан, брзо се настанио у срцима милиона верника. Не бранимо се од туђег зла злом у себи.

"Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи - увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици".

Ову јединствену поруку, пре више година, упутио је србском народу патријарх Павле. А њоме као да је најсажетије описао свој животни пут који је, као Гојко Стојчевић, започео на данашњи дан пре 100 година у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца.

Родио се у скромној породици Стевана и Ане, у години у којој је почео Велики рат, на велики православни празник Усековање главе Претече Господњег Светог Јована Крститеља. А то, признају многи, није без симболике. Јер, као и Претечин, и патријархов живот био је испуњен бескрајном истрајношћу и подвизима од најранијег детињства.

Рано је остао без родитеља. Оца је, 1917. „однела“ туберкулоза, а мајка се преудала и, када је у новом дому рађала трећу ћерку - умрла је. О Гојку и његовом брату Душану највише се старала очева сестра Сенка. Друга мајка, како је говорио патријарх. Схвативши да је „врло слабачко“ дете, поштедела га је сеоских послова и омогућила му да се школује. 

Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Школовао се, потом, у Тузли, Београду и Сарајеву, а ратне дане провео је у Бањи Ковиљачи и манастирима Овчарско-кабларске клисуре. Замонашио се у манастиру Благовештење 1946. године, добивши духовно име по свом „небеском покровитељу“ апостолу Павлу.