Тајне испосница Метеора

Академик Гојко Суботић изабран за члана Атинске академије. Посветио се проучавању српске уметности средњег века и њеним везама са Византијом и Западом.

На свечаној церемонији 12. јуна у Атини, академик Гојко Суботић, историчар уметности, постао је и званично члан угледне Атинске академије. Том приликом, у присуству великог броја званица, стручњака и грчких пријатеља,  Гојко Суботић одржао је приступну беседу „Прве испоснице у Метеорима”.

Гојко Суботић био је дугогодишњи саветник Византолошког института САНУ, а од 1997. до 2000. године обављао је функцију директора Галерије САНУ. У научним истраживањима посветио се проучавању српске уметности средњег века и њеним везама са Византијом и Западом, као и уметничком наслеђу Балкана у време турске власти. У овим истраживањима значајно место заузимају студије о споменицима 14. века у Светој Гори, на Метеорима, Водену, Касторији, Охриду... Пре десет година објавио је и преглед уметничког стварања на Косову и Метохији у 13. и 14. веку.

Добитник је Октобарске награде града Београда (1981), награде за културу Вукове задужбине (1999), а Номархион Атике са градом Атином доделио му је почасну титулу амбасадора хеленизма (1999).

Шта стоји иза признања чувене Атинске академије која Вас је изабрала за свога члана?

У питању је, разуме се, широко поверење које нам грчка наука указује, посебно у области историографије која у нашој средини има велику традицију. То се испољило и у узајамним признањима која сежу далеко у прошлост. На свечаности у Атини сам подсетио да је још у другој половини 19. века велики филолог Стефан Куманудис код нас оставио дубок траг делујући једно време и у Београду где је био члан Српског ученог друштва, а затим и Српске краљевске академије. Упоредо и касније, он је своја велика дела оставио у Грчкој. Из области византијских студија, које су за грчку средину посебно значајне, Атинска академија је признање одала најпре нашем великом историчару Георгију Острогорском, а у ужој струци којом се бавим, мојим учитељима Светозару Радојчићу и Војиславу Ђурићу. Најзад, недавно је Атинска академија ову част указала и угледном византологу Љубомиру Максимовићу, такође члану наше академије. Овде не помињем наше научнике из других струка.

Дуго година сте истраживали византијску уметност у Грчкој и посветили јој више својих радова. Како је до тога дошло?

Пре готово пола столећа био сам на студијском боравку у Атини, упознао богато наслеђе византијског доба и њихове истраживаче, међу којима сам убрзо и трајно стекао изванредне пријатеље. То се најбоље видело на скупу пре неколико дана у Атини, на који није мали број њих посебно дошао из Солуна. И иначе, везе између грчких и наших историчара и историчара уметности веома су живе и срдачне. У дугим годинама наше кризе њихова подршка била је за нас драгоцена. Истраживање прошлости у Грчкој за нас је занимљиво особито ако се има у виду да се у ратовима и савезима са Византијом у једном периоду српска власт проширила далеко на југ. То је, дакле, заједничко подручје, а односима у ХIV веку био је посвећен и један изванредан скуп наших и грчких стручњака 1994. у Атини. Наши извештачи у Атини, иако су приватно долазили на скуп, на жалост, о томе као ни у другим приликама, нису написали ниједну реч. Ви сте први који томе поклањате пажњу. Што се тиче веза са Византијом у ХIII и ХIV столећу веома много се писало и у грчкој и у нашој науци. Не треба заборавити да је ту и Света Гора са манастиром  Хиландаром који има посебно место. Одвојено, о серској области, Тесалији, Епиру изванредне радове су, поред осталих, оставили Георгиј Острогорски и Бoжидар Ферјанчић, а о уметничким и другим везама са Солуном Војислав Ђурић, Сотирис Кисас, Иван Ђорђевић... Да поменем само оне који нису више међу нама. Тај део наше и византијске прошлости увек ће бити предмет заједничке пажње.

Како су се у Вашем видокругу нашла монашка насеља у Метеорима о којима сте говорили на свечаности у Атини?

Метеоре сам први пут посетио још 1962, а онда још једном са архитектом Николом Дудићем и 1964. објавио рад о манастиру Сретења. Није необично што је тај чудесни предео у Тесалији, са испосницама и манастирима на високим и глатким стенама, привукао нашу пажњу, тим пре што је први велики успон ова заједница монаха доживела у време Душановог полубрата цара Симеона Уроша и његовог сина, наследника на престолу у Трикали, Јована Уроша, који се и сам  ускоро, 1372/1373, повукао у манастир Преображења у Метеорима. Велики подстицај у истраживању нам је значило познанство са тада веома младим монахом, оцем Јустином, данас Симонопетритом, који је у међувремену са другим члановима братства, одважно, без одговарајуће опреме, предузимао ризичне подухвате како би упознао недоступне испоснице. Успињао се такозваним лествицама ветра, да би преко полусрушених, крхких и трулих степеника прелазио из једне пећине у другу. Радознао, већ тада веома образован, прибавио је драгоцену документацију о испосницама о којима се ништа није знало. У послу се колеги Дудићу и мени придружио и сјајни Драгомир Тодоровић, па смо са оцем Јустином претраживали најпре богате, непознате фондове највећег манастира, похрањене у невероватној скривници над припратом. Та прва открића – зидне слике, велике иконе са скупоценим оковом, делове дуборезног иконостаса и друго – објавили смо на Византолошком конгресу у Атини.

На шта се непосредно односила Ваша приступна беседа у Атини?

Овом приликом сам изложио открића пећинских станишта украшених фрескама из раног периода испосничког живота у Метеорима. Са оцем Јустином сам још једном претресао изворе који о томе сведоче. Најстарије боравиште оснивача организованог монашког живота, светог Атанасија који је пренео узоре из Свете Горе, било је на стени званој Стилос (Стуб) у непосредној близини старог града Стага, данас Калабаке. До сада је његова тешко приступачна келија била погрешно идентификована са другом, на једној даљој стени. Реч је, разуме се, била и о другим старим пећинама, молитвеним просторима у њима и зидном украсу.

Да ли ћете се и даље бавити прошлошћу и уметношћу Метеора?

Манастири су, захваљујући својој неприступачности, сачували, као и Света Гора, не само богате архиве и велике библиотеке него и уметничка дела која нису истражена и „препозната”. Објавили смо мањи део ових налаза. С обзиром на године које су прошле, мораћу да пожурим са радом... Није ми много остало.