Ако бацате бомбе по другима далеко од своје територије, морате да очекујете да ће вам противник понекад и одговорити

Пише Мирослав Лазански,

Париз у подне и „Марсељеза”. Буђење је врло болно и непријатно. Герника је у априлу 1937. била прави шок за све, први пут се становништво нашло на мети авиона, који су летели тако високо да су једва могли да се виде. До тада, у рату се једна војска борила против друге. Убијања је, наравно, било, али поштовало се основно правило да се цивили заштите. Ову војничку част заменила је бесрамност света у коме ће само војник бити заштићен и у коме ће једино цивили бити истовремено таоци и жртве.

Београд је 1999. бомбардован да би се, наводно, заштитила људска права на Косову. Колико знам, војници нису гинули код Валмија да би заштитили људска права, већ да би заштитили националне границе. А свако ко је изгубио осећај за одбрану граница изгубио је разум.

Оног дана када се Европа, у име надсуверенитета, одрекла граница између држава које је чине и када је хуманост заменила политиком, кад је пристала да се први пут после 1945. бомбардује један европски град – Београд, она је потонула у неред и безумље. Јер, рат у Европи 1999, рат против Србије, водио се у име наднационалне Европе. Крвави апсурд, на који би једино Свифтова иронија и Волтеров хумор могли адекватно да одговоре.

И сада су, гле чуда, сви у Европи изненађени трагедијом у Паризу. Канцеларка Меркел у црнини даје изјаву о солидарности, Обама изјављује да су сви солидарни у тузи са Француском. И треба да буду. Но, да ли је било солидарности са Русијом око Беслана, око позоришта у Москви или сада, око рушења цивилног авиона са туристима на Синају? Је ли неко од Европљана изашао у црнини да изрази жалост за погинулим руским туристима? Је ли нека зграда осветљена у бојама руске заставе? Није тога било, или барем не онолико колико сада сви жале са Француском. Не бих да мерим количину међународне туге, шкакљив је то посао, али сам очаран том атмосфером хипербезбедности која већ дуго влада на Западу. Нешто као култ вечно младог тела које не сме да остари, инфантилни сан о бесмртности или свемоћи, све испод лажног сјаја неподношљивог чистунства.

„Француска је у рату”, кажу сада француски политичари. Није ваљда оно бомбардовање Либије 2011. било дечја забава, па умешаност у сукобе у Сирији? Да ли то француска елита већ дуже време опасно лебди у нестварном? Ако бацате бомбе по другима далеко од своје територије, морате да очекујете да ће вам противник понекад и одговорити. Пошто противник нема авионе и подморнице, одговориће једино оним чиме располаже – тероризмом. А како су цивили најлакша мета, удариће по њима. Пошто су цивили и бирачи на изборима.

Не помажу сада апели, декларације и саопштења о потреби заједничке борбе против тероризма. Јер, прво би сви морали политички да се сложе шта је то тероризам. Како то није могуће, јер тероризам је некима помоћна стратегија, то ће се Париз поновити. На неком другом месту. Пошто терористе финансирају из 40 држава... 

Мирослав Лазански