Паметни молекули

Група петербуршких уметника латила се популаризације новог научног открића. О резултату може да се суди по московској изложби Мићки и нанотехнологије.

На први поглед мићки и нанотехнологије су две неспојиве ствари. Мићки је стваралачко удружење уметника, настало пре 25 година као наставак традиције нонкомформизма у уметности. Данас они заузимају нишу култрних пресонажа иронијске субкултуре, чији идеал је епско расположење обичне руске душе. У том расположењу мићки сликају слике у духу карикатуре или цртежа детета предшколског узраста. А нанотехнологије мада су се и појавиле отприлике у исто време са удружњем мићки, њихова су супротност. Како би се радило са супстанцом на нивоу појединих атома, недовољно је боравити у епском расположењу душе!

Идеја да се споје мићки и нанотехнологије родила се у глави правог научника и пријатећа мићковског покрета – сарадника Института за високомолекуларне технологије РАН Сергеја Љуљина. Дошло је време да се људима објасни суштина нове научне гране, и што једноставније и очигледније буде објашњење, то боље, пошто се нагомилало врло много неспоразума – рекао је Срегеј Љуљин у интервјуу за Глас Русије.

Сада се појављује модерна тенденција стварања брендова. Један од брендова којим се користе разни комерсанти је „нано“. Појављује се врло много ствари – свакакве нанокреме, оно што корпорација Роснано назива глупостима и што веома дискредитује људе који се стварно баве науком. Треба да представимо резултате ове делатности не само колегама, представницима суседних наука, већ и широкој публици, како би било јасно да се научници ипак баве послом, и да говоримо о науци доступним језиком.

За почетак требало је доступним језиком објаснити самим уметницима шта се од њих очекује. Вероватно је јасно да после таквих објашњења неким уметницима из групе мићки ништа није преостајало до да се нашале: на изложби, на рпимер, представљено је апстрактно платно са сликом како мићку на смену ваде прво леву, а затим десну хемисферу мозга у тренутку када он мисли о нанотехнологијама.

Полазили смо од тога, говори Сергеј Љуљин, да у свакој научној појави постоје механизми који могу да се нађу у неким другим појавама, са којима се људи суочавају свакодневно. Одабрали смо 10 сижеа – просто смо узели слике из научних радова, које су сасвим нејасне човеку ако он није стручњак. А затим смо нас четворо научника разговарали са уметницима, покушавали доступним језиком да објаснимо слику, откривајући саму суштину научне појаве. И чим је уметник схватао сиже, он је правио неку сопствену алегорију научног процеса, уметнички лик.