НЕКА УВЕК ПОСТОЈИМ

Наивна вера у сопствену бесмртност рушила се на моје очи. Питала сам куму да ли сви људи умиру? И, о не! – хоћу ли и ја умрети?! Кума није почела да ми објашњава као неком одраслом своје видјење живота и смрти, већ је одговорила прилично једноставно и мудро: „Не, умиру само они који то желе, а који не желе – ти вечно живе“. Хвала, драго кумо, за твоју искрену љубав и разумевање мог страха, хвала што си вратила мир у мој свет и одагнала тај дечји страх.

Сећам се да сам тада помислила да су глупи они који желе да умру! Ево ја – нећу. Ја никада не желим да умрем, јер је живот – добар, а смрт – лоша. Прошло је још девет година и ја сам се сетила својих размишљања. Умрла ми је мајка. Нисам имала више њену заштиту ни бескрајну љубав. Остала сам сама и желела сам да умрем. И тог трена сам се сетила радија, куме, њеног обећања и све сам схватила: да, она ме није преварила, може се живети вечно, али то већ није прича за мене.

Покушавам да плитко посечем своје вене, јер желим да сазнам да ли је то издржљиво? Размишљам о разним начинима смрти, и ниједан ми се не свидја – страшно. Страшно је исећи се и остати жив. И остаје још нешто неизвесно…Шта ће бити после смрти? На то питање је смишљен одговор (или наметнут споља) – ништа. Мир, тишина, мрак. Чини ми се да тамо нема боли, нема самоће. Тамо нема тих људи који вас гледају с интересовањем, нема шапата „сирота“, нема слика те, која је из неког разлога пожелела да умре и оставила ме овде сасвим саму. Бог? Идем снежним путељком и у свом младалачком егоизму вичем Му: „Тебе нема!“ Или Ти постојиш, али такав Бог ми није потребан.

Живим у свом бесконачном суициду, све ми је свеједно, имам чаробна врата. И када више не будем могла да трпим – отворићу та врата и отићићу. О томе су све моје мисли, мој музика, сви стихови, све слике. А док немам смелости (недостатак разума?) за такав корак, због тога ћу просто ризиковати животом. Живим тако, да могу да умрем и свалим кривицу на живот, не узимајући одговорност за своју смрт на себе лично. И мало је страшно, одједном иза последње линије нема спасоносне тишине? Живот постаје гори, али ни смрт не наступа…Како не наступа смисао живота и радост постојања. О, где је то дечије узбудјење и вера у сопствену бесмртност? Њега је заменило депресивно питање: „Чему све то?“

Одговора нема и нема смисла. Нигде. Ни под креветом, ни у шприцу инсулина, ни у покушају да се коначно уништим. Смисла нема, и зато је присутна бол. Душа је тако болна да жели да начини бол телу, како би се осећаји мало изједначили. И тако живим, непрекидно балансирајући измедју бола душе и тела, а свет осећа моју нељубав и одговара по том медјусобном закону. Угао пада је једнак углу одбијања…И тог трена, када пустош завладава својом неповратношћу, када се бездан нежно осмехује као одговор, када чини се већ нема никакве наде на спасење, када наступа тај дуго очекивани моменат – прекинути све, умрети – дешава се чудо-

Господ ми је подарио срећу да постанем мајка, права мајка. Али тада ја још уопште нисам мислила на Бога, просто наступио је дуго очекивани мир и вера – све ће бити добро. Живећу! Увек ћу живети. И нећу живети сама. Срећан човек не тражи смисао, он је срећан и испуњен тиме, да му не преостаје места за сумњу, нема унинија, већ има наду. Родила сам човека. И тај човек није испунио моју пустош, он ме је одвукао од мене саме, и пустош је у страху одступила, у срцу се вратила љубав, а мени се вратио мир и покој. Почела сам поново да живим, волим, да се смејем и плачем. Али ни права срећа се не може потпуно осетити, ако човек не зна за страдање? Потом је наступио сусрет са Богом. И од тада поседујем противорудје од смрти.

Кума је била у праву, живећу вечно, ја не желим да умрем. Живот је тако предиван ако се воли неко осим себе самог, ако се гледа нагоре, а не надоле и не унутар себе. И верује, не, не верује – већ зна да душа не умире, да после физичке смрти наступа други живот. Зато наш живот има једноставан и предиван смисао – сваким даном постати бар помало бољим човеком. Сваким даном се треба радовати могућности да се живи и некоме помогне, бринути се о мужу, видети осмех свог детета. А када једног најобичнијег дана оно одједном упита да ли сви људи умиру, искрено му одговорити: „Не, умиру само они који то желе, а који не желе – живе вечно“. И потом, када смрт наступи, треба се осмехнути томе да ће ускоро доћи до радосног сусрета са онима, који нису желели да умру већ да живе вечно. У вечном животу.

Татјана

17 мај 2011 год.
https://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5523