И нафтовод “диже” цену бензина

Државно предузеће Транснафта изгубила је прошле године све муштерије осим НИС-а, ове године повећала је број запослених, зараде и донације, а све нерационалности у пословању надокнађује повећањем цена транспорта нафте. Из кругова блиских Министарству инфраструктуре (под чијим је окриљем и енергетика) процурила је информација да ће се Транснафта обратити Влади са још једним захтевом за повећањем цене своје услуге у овој години.

Од милијарду евра повољног кредита Светске банке који би требало да буде на располагању Србији идуће године, пола новца биће потрошено на поправљање управљања и подизање ефикасности пословања - државних предузећа. Договор Светске банке и Србије још је далеко од потписивања, али се у вашингтонским круговима ове међународне финансијске институције може чути да су контакти са званичницима у Београду по том питању већ успостављени и да се прелиминарни преговори воде. 

Стручњаци Светске банке и не помишљају да се у овој фази изјашњавају о жељама власти у Београду како ће потрошити зајам, мада међу “преговарачима” постоји готово неподељено мишљење да је крајње време да се нешто учини с државним фирмама. Отуда и висок степен сагласности у овој фази “преговора” о потреби да се већа сума новца потроши за оспособљавање јавних предузећа да праве профит. 

До сада су очи јавности најчешће “боцкали” начини на који политичке партије из редова својих функционера бирају топ менаџент и непристојне висине зарада директора и запослених у јавним предузећима која (углавном) представљају државни монопол. 

Мање пажње, међутим, посвећено је способности тих предузећа да ефикасно раде и рационално послују да би зарадила профит. Небрига државе за професионалним менаџерским управљањем у њеним предузећима довела је дотле да нека од њих послују са губицима (Јат, Железница, ЕПС, Галеника...) који се покривају новцем прикупљеним од пореских обвезника, нека послују с ниским профитом (Телеком, Пошта...) који би могао бити вишеструко већи ако би се подигла ефикасност њиховог управљања и пословања, а нека опстају само зато што користећи монополски положај више пута годишње подижу цене својих услуга не водећи рачуна о броју запослених и осталим трошковима. 

Из стручних кругова дуго се указује на неопходност реформе јавног сектора, а пре неки дан и Привредна комора Србије упутила је Влади ко зна који по реду предлог за ефикасније супротстављање последицама кризе у којем је као једна од кључних мера наведена реформа јавног сектора која подразумева деполитизовање и увођење корпоративног управљања државним фирмама. Одмах је реаговао премијер Мирко Цветковић: „Предузећа од виталног значаја морају да послују на економским принципима и чистим рачунима, а на држави је да то омогући пуном професионализацијом управљања, реструктурирањем, увођењем јавно приватног партнерства и приватизацијом“.

Пословање „на економским принципима“ до сада није била одлика већине јавних предузећа, јер их монопол „ослобађа“ одговорности за такво пословање па се углавном задовољавају постигнутим резултатима. У априлском Меморандуму с ММФ-ом записано је да у већини државних предузећа велике зараде не одговарају степену продуктивности, да постоји превелик број запослених, да нема инвестиција и да је слабо корпоративно управљање, али држава још ништа није предузела да то промени. Плате у седам од десет јавних предузећа којима управља држава ове године скачу и по 10.000 динара иако су три пута веће од просечне зараде у Србији, а без обзира на кризу број запослених повећан је за годину дана за 1.000 људи, иако су сва јавна предузећа имала обавезу да направе програм рационализације и смање ионако превелик број радника. 

Једно од тих јавних предузећа „Транснафта” повећала је, на пример, у односу на лане број запослених за 20 (сада их има 120), а просечна плата порасла је са 125.269 динара на 131.772. И прошле године расле су зараде запослених јер је фонд плата повећан са 180 на 197 милиона динара али и остали трошкови укључујући и 44 разне донације и спонзорства (за културу, уметност и науку, аматерски спорт, рекламе и пропаганду). До сада никога није било брига што је овакав рад Транснафте у супротности са званичном политиком Владе о смањењу трошкова и броја запослених у државном сектору. Држава као власник чак и толерише нерационално пословање своје компаније и награђује је тиме што у државном буџету за ову годину издваја паре за гаранције на зајмове које Транснафта узима код банака. Скоро 300 милијарди динара Влада је планирала у буџету као гаранције за кредите које су узели ЕПС, Железнице Србије, Путеви Србије, Транснафта...

А мало се ко у државу узбуђује што већ неколико година опада коришћење нафтовода, односно транспорт сирове нафте за који је задужено јавно предузеће Транснафта. У 2006. години нафтоводом од Сотина (граница са Хрватском) до Новог Сада и од Новог Сада до Панчева транспортовано је 2.823.759 тона сирове нафте, а 2010. – 2.421.328. тона. Кад се ти подаци ставе у однос са повећањем броја запослених и растом зарада, онда је логично што је за пет година ефикасност пословања Транснафте значајно опала. 

У том периоду Транснафта је изгубила већину муштерија и 2010. године пружала је услуге транспорта сирове нафте једино Нафтној индустрији Србије (1,88 милиона тона увозне сирове нафте и 538.000 тона домаће нафте). Према званичним подацима Транснафта је 2009. године опслуживала Петробарт (са 12.473 тоне), Нафта АД (135.672 тоне), ТЕАМ ОИЛ (са 63.343 тона) и Лукоил (са 19.967 тона). Ни са једним од тих диструбутера Транснафта није имала уговор о транспорту за 2010. годину. 

Наравно да се то одразило и на пословање компаније, па је основна делатност правила губитке јер су расходи били већи од прихода. Тако је, на пример, пословни приход 2009. године био (493.046.000 динара) већи него 2010. (484.326.000), а губитак који 2009. године није постојао, 2010. године достигао је 54.882.000 динара. Истина, нето добит је повећана са 85.067.000 динара (2009. године) на 112.098.000 динара (2010.), али је тај резултат последица продаје дела имовине. Наиме, некретнине, постројења и опрема Транснафте вредели су 2009. године 3.026.675.000 динара а 2010. године - 2.370.481.000 динара. 

Раст прихода остварен је углавном због раста цена (монополских) услуга које је Влада Србије одобрила својој компанији Транснафта. Тако је само у овој години тарифа за транспорт сирове нафте од Сотина до Новог Сада повећана 17 одсто у односу на прошлу годину и чак 30 одсто на деоници од Новог Сада до Панчева. 

Транснафта овако како је организована као државна фирма и са менаџментом који је постављен после партијских нагодби владајуће коалиције није у стању да повећа ефикасност свог основног пословања, па је приморана да за „затварање рупа“ у свом пословању прибегава повећању тарифа за транспорт нафте. Држава  толерише неефикасност па и неодговорност своје фирме, а цену плаћају грађани који на пумпама точе скупље гориво за своје атомобиле. Тиме држава директно нарушава и стандард својих грађана.

Иако је ове године већ повећала цене својих услуга, Транснафта би до краја 2011. године могла да од Владе затражи још једно поскупљење транспорта нафте како би покрила своју неефикасност и расипништво. Та информација процурилаје из кругова блиских Министарству инфраструктуре (под чијим је окриљем и енергетика). А Влада би, и поред јавних обећања у увођењу економски рационалног пословања у своје компаније, вероватно још једном попустити и одобрити поскупљење транспорта сирове нафте. Наравно, на штету грађана.
 

 

Пријава против Транснафте

Државна ревизорска институција (ДРИ) поднела је у мају захтев за покретање прекршајног поступка против Транснафте и генералног директора тог јавног предузећа. Контролом финансијских извештаја и пословања Транснафте у 2009. години, државни ревизори су утврдили прекшај Закона о јавним набавкама. Транснафта је, како је наведено у извештају ДРИ, у мају 2009. године уговорила уклањање површинског слоја земљишта загађеног сировом  нафтом у селу Глогољ, у вредности 45,9 милиона динара, а претходно није спровела поступак јавне набавке. Државни ревизори су утврдили и да је Транснафта у поступку јавне набавке преговарачким поступком као најповољнију прихватила понуду Рударског института Земун у вредности 13,3 милиона динара, а која се подударала са конкурсном документацијом. На тај начин је, указали су ревизори, била органичена конкуренција међу понуђачима.

Миша Бркић,