Чувари традиције

Фрула је, одвајкада, била музички инструмент који симболизује универзалну хармонију у природи. Наравно, и ону најсуптилнију везу која сеже још од пастирских дана Пана, бога пећина и гајева, који је звуком фруле увесељавао богове, нимфе, људе... Многе легенде широм свијета помињу натприродне врлине звука фруле од које "настају лагани повјетарци, па и феникси који одводе пар у рај бесмртника". Фрула од трске на којој свирају дервиши током својих сеанси пропраћених плесом Мевлевија (древиши обртачи), симболизују душу одвојену од његовог божанског извора која се жели њему вратити.
Наравно, нас највише интересује традиција свирања фруле у Србији и Црној Гори. Организатор Фестивала фрулаша, другог по реду, Раде Кошани, предсједник Удружења фрулаша "Адам Милутиновић Шамовац" прича нам интересантне детаље.
Фрула је у Србији и Црној Гори у своје вријеме представљала центар друштвеног, јавног живота у сеоским срединама. Данас нема моба, сједељки, прела, али у старој Србији и Црној гори, осим гусала, то је практично био једини облик јавног живота на селу. Чим би се појавила фрула људи би пјевали. Фрула је била у употреби у свим слободним, јавним просторима, у природном окружењу међу пастирима, на сеоским саборима, прелима, мобама. Она је нудила могућност људима да обогате свој живот. Она је била својеврсни симбол српског народа, све до недавних времена.
Фрула, иначе, припада практично свим цивилизацијама. У различитим варијантама, припадала је и припада многим народима, који јој често приписују божанско поријекло, какво налазимо већ у старогрчкој и египатској митологији и у историји старих народа. Пред Мухамедом свирао ју је пастир док су сви присутни падали у транс, док суфији кажу да су фрула и Божји човјек једно исто. Али, готово свуда, у градитељском, музичком, обичајном смислу имала је другачији карактер, па је зато у већим срединама сматрају дијелом баш сопственог, особеног фолклора.
- Фрула је мост између вјекова, али и између народа Балкана, што је нагласио и Методи Методијев, други секретар бугарске амбасаде у Београду, који нам је био гост на протеклом Фестивалу, јер она је заједнички именитељ за све овдашње народе. Наш циљ је међународни фестивал који ће у умјетничком смислу да промовише етномузиколошке вриједности, да чува традицију и афирмише њене настављаче – каже нам Раде Рошанин.
Удружење фрулаша "Адам Милутиновић Шамовац" је у својеврсном мисији чувања етно музиколошких вриједности српског народа пошто нема никаквих системских рјешења. Другим ријечима, доказује Србима да је то дио њихове традиционалне, аутентичне културе. Нажалост, посао понекад изгледа сизифовски. Рецимо, нема ниједног националног народног оркестра без фруле, односно њене локализоване варијанте, било да је то у Кини, Арабији, Тунису или Боливији, Молдавији, Русији, о Румунији, Бугарској и Македонији да и не говоримо. Осим у Србији и Црној Гори!

Име за понос

Удружење фрулаша Србије "Адам Милутиновић Шамовац" носи име по прослављеном српском фрулашу родом из Драгобраће код Крагујевца, иначе поријеклом из Црне Горе. Сада већ давне 1929. године, од стране Министарства просвјете Краљевине Југославије проглашен је за умјетника на фрули и као такав достојно репрезентовао музичко благо српског народа у цијелој Краљевини и Европи.
Његовом свирачком умијећу током европских турнеја дивили су се Рузвелт, Черчил, Жозефина Бејкер, чувена шансоњерка и глумица. Милутиновић је снимио 12 винил-плоча на 78 обртаја у Лондону, 1929. године, и запањио цијелу Европу, а и шире.