Карађорђеве звезде за Енглескињу и Србина

Прокупље – Ове године навршава се 95 година од почетка Првог балканског рата и ослобођења Косова, Метохије, Македоније... Тим поводом, Народни музеј у Прокупљу организује велику изложбу докумената и личних предмета носилаца Карађорђеве звезде, највишег ратног одликовања тог доба. Кустоси Петко Марјановић и Дарко Жарић приредили су изложбу, а историчар мр Радоје Костић описао је у књизи „Топлички витезови“ судбине и подвиге 111 Топличана који су у ратовима од 1912. до 1918. заслужили ово велико признање.

Судбина сваког од њих посебна је прича, достојна античких драма. С јесени 1912, Топлица се нашла у центру светских збивања: овде је почетком октобра, само за четири дана, мобилисано више од 20.000 бораца од којих су формирана четири пука. Међу њима био је Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, који ће потом, због показаног јунаштва, добити назив Гвоздени пук.

Међу њима био је и редов Јанаћко Јовић, син Убавке и Аксентија из села Доња Речица код Прокупља. Кад је Врховна команда, на крају ратовања, затражила од штаба Другог гвозденог пука да јој достави списак десет најхрабријих бораца, први на листи био је Јанаћко, иако је већ давно био мртав. Посмртно је добио и другу Карађорђеву звезду са мачевима. Мало је таквих случајева забележила историја. Сећање на њега и његова одличја сачувао је братанац Станко, али и Флора Сандерс, знаменита енглеска болничарка, којој је Јанаћко био велика љубав и о коме је написала књигу „Вољени наредник“.

Разбио „Бана Јелачића”

Као напредни дечак, Јанаћко је послат у Београд где је завршио гимназију и почео да ради као новинар. Чим је објављен рат Турској, пријавио се међу првима и распоређен је у Други пук Моравске дивизије. У Кумановској бици, због невиђене храбрости, унапређен је у каплара. Сребрну медаљу за храброст заслужује у биткама за Прилеп и Битољ и добија чин потпоручника. У Другом балканском рату опет Јанаћко са својим борцима чини невиђена јунаштва: само у једној акцији заробљава више од 100 бугарских војника. Добио је чин наредника и златну медаљу за храброст, али и прву рану.

Са избијањем Првог светског рата, опет je у Гвозденом пуку, где на Церу јуриша на Текериш. Тада је, по други пут, одликован златном медаљом за храброст. Потом, у борбама на Дрини, успео је једном да зароби 125 војника аустроугарског 76. пука „Бан Јелачић“, који су сасвим разбили. У крвавим борбама на Врапчјем брду крај њега гине Димитрије Туцовић, а Јанаћко, иако рањен, успева да се извуче. У борби за ослобођење Београда тешко је рањен и први пут одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Регент донео одликовања

Године 1915, са својом четом штити одступницу у борбама код Велеса, Прилепа и Битоља. Ту му додељују Флору Сандерс, која је одбила да се евакуише са енглеском болницом, где је радила као болничарка, и захтевала да се са оружјем придружи српским борцима. Распоредили су је код најбољег командира чете, али је Јанаћко, пише она, примио са презиром. „Што ми савезници не пошаљу оружје и муницију, него жену, конзерве и чарапе“, рекао је Јанаћко. Он јој је лично, ипак, дао своју звездицу и унапредио је у каплара, кад је видео какав је борац. А на страшном путу кроз Албанију Јанаћко пада у велику врућицу и Флора га лечи и спасава. Тада се развија велика љубав која се никад неће угасити, као ни она према отаџбини.

На Солунском фронту Гвоздени пук се нашао у центру напада на бугарски фронт, а Јанаћко га у силовитом јуришу пробија својом четом. Форсира затим Црну реку и креће опет према свом Битољу. И – пада смртно погођен, са тек 27 година. Кад је то сазнала Флора, дохватила је бомбе и сама јурнула на ровове. Ту је и она пала тешко рањена, а у болници је посећује регент Александар и додељује јој Карађорђеву звезду. Посмртно је и Јанаћко добио и другу Карађорђеву звезду са мачевима...– Долазила је Флора и после Другог светског рата у Београд. Био сам тада студент, па сам отишао да је видим. Потекле су сузе и њој и мени. Сачували смо сва његова одликовања – каже за „Политику“ Станко Јовић, братанац Јанаћков. Ни у родном селу, ни у Прокупљу, Јанаћко нема обележја, иако је Народна скупштина ФНРЈ после рата донела уредбу по којој се носиоци Карађорђеве звезде изједначавају у свему са носиоцима ордена народног хероја.