Сарајево остаје без Срба

Исељавање Срба из Сарајева не јењава и ако се ништа не промени у нашем положају овај град ће у догледно време остати без српског становништва, каже Јован Јањић.

Бањалука, маја – Да данас у Сарајеву живи 44.000 Срба, колико их је према подацима Завода за статистику Федерације БиХ, речи поглавара Исламске заједнице у Босни и Херцеговини Мустафе ефендије Церића – „Изненађен сам колико се у последње време напада Сарајево и његов столетни дух живота и комшилука” – звучале би барем донекле уверљиво.
Директора Демократске иницијативе сарајевских Срба Јован Јањић за наш лист каже да подаци федералног Завода за статистику не могу да поткупе стварност. „До ове бројке дошло се на основу издатих личних карата, неопходних за остваривање имовинских права – од враћања кућа и станова, до пензија. Нико не зна колико Срба живи у Сарајеву, јер пописа није било од 1991. године, када нас је било око 140.000. Наше процене говоре да нас је сада мање од 12 хиљада”, каже Јањић.

Срби се и данас, дванаест година од завршетка рата, исељавају из Сарајева. Одлазе и они који су, истиче Јањић, „држећи бошњачку страну рат провели у њему”. „Срби тешко долазе до посла и углавном једва преживљавају. Иако се стање нешто боље него раније, не бисмо могли рећи да се осећамо потпуно безбедно. Према нашим подацима, већина Срба у Сарајеву је ушла у шесту деценију живота. Ако се нешто не промени, у овом граду, у догледно време, Срба неће бити”, песимиста је Јован Јањић.

Да сарајевски „столетни дух и комшилук” одавно нису онакви каквим их представљају бошњачки званичници  тврди и професор на Факултету политичких наука у Београду др Ненад Кецмановић, бивши становник Сарајева. „Од седамдесетих година прошлог века, Сарајево је напустио велики број српских интелектуалаца. Међу њима су универзитетски професори Божидар Јакшић, Новица Петковић, Војо Зеремски, Жарко Видовић, Љубиша Ракић, Меша Селимовић, Војислав Лубарда. Део њих је отишао јер су били оптужени за великосрпство, а део због тога што су у другим срединама имали боље услове за научни рад”, рекао је за „Политику” професор Кецмановић.

Из Сарајева су отишли и многи Хрвати, универзитетски професори Анте Фаиаменго, Младен Чалдаревић, Анте Пажанин, Томислав Ладан... Међу онима који су напустили Сарајево и БиХ су професор Правног факултета Неркез Смајловић. Социолог Есад Ћимић је у ревији „Одјек” урадио анкету у којој су они који су отишли одговарали на питање „Зашто сте напустили Сарајево?” Њихови одговори  могу се сумирати у три групе – „тамни вилајет”, догматизам и нетолеранција и национални проблеми. Због тога је био изложен страховитом притиску, па је и он, подсетио је др Кемановић, напустио Сарајево. „После рата, бошњачка власт је учинила све што је могла да спречи повратак истакнутијих Срба у Сарајево. Од заинтересованих за повратак на сарајевске факултете, клинике, институте и сличне установе тражено да докажу да су рат провели у избегличким камповима. И нико се није успротивио таквој пракси. Све то је навело је новинара Невена Анђелића да упозори да Сарајево ′постаје муслимански град′. Да би се то догодило, није потребно да се Срби и Хрвати сведу на мање од пет одсто становника Сарајева. Довољно је да се не врати њихова интелектуална елита, тако да Срби и Хрвати остану без снажног јавног гласа који ′мирну Босну′ много више ремети него ћутљива маса. После свега, питам се да ли Сарајево овакво какво је може и треба да буде главни град БиХ”, речи су др Ненада Кемановића.