Фијаско фукаре

 Није баш некакав гријех  домоћи се белосветских сефова које чувају  изукрштани ласер зраци, и на осећај,  инстикт, таленат, на профињеност тананог  зглоба и провидних прстију потрефити  шифру, и цак, онда са нестварном лакоћом  обадвема као да окрећете реноов волан  отворити тешка врата иза којих  сија непојамним сјајем вишекаратни  дијамант који, ето, неким волшебним  путем доспио, рецимо, у Лондон, а  ископало га црно робље на истоку Африке  за дневницу од пет долара, још и  да им је доста кад им цријева  нијесу посукали по коповима и жицама,  и са једном боцом кисеоника преронити  Ламанш и искрцати се у Нормандију,  ко би данас пожалио некакву банку  ако већ и папкари знају  да банкари огулише све што  вапије, па онда на углу Avenue Des Champs – Elysees  и Булевара Краља Петра Србског, не размишљати  о либералном капитализму и ЕУ као новој  тамници народа, него, некако, из стакленог  солитера покупити, једноставно окитити  ручицу златним са дијамантима Rolexоm, и  шетајући наставити наниже најлак према  Конкорду, па првом јединицом или двојком  метроом до Де ла Вил и нестани некуда  ка Насиону, и тако, ту чуј, ту не чуј, наћи  ћеш ујутру пусту вијест у Монду па се  натенане информиши; просто, натајно, напунити  се парфема и наушница у Венецији, успут  и обући новцато одијело армани са лептиром  свиленим, обавезно и ципеле само да не  налетиш на папирне, допловити и искрцати  се на своју обалу, и обрадовати мајку  што те чека, нијеси миропомазан па кашто  наобдан, наподногу ти је до Будве и, с  обзиром да је доље љети све будзашто,  те пробери, ма колико донесеш донесеш  ко гледа, кад чујем да неко ''воли'' Гога  а да није платио улазницу у неком тамо  мусејууму не баш холандеском, и уновчио  птицу са црним гласом изнад житног поља,  или да је нестала Пикасова лепотица којој  очи искочиле на врх главе јер је угазила  у врелу воду, слатко се насмешим и обавезно  наручим још један капуцино са карамел-бомбоном,  али кад крадете свој народ, још кад вам  је законом загарантовано да, будући да  сте власт!, за лупежлук нећете имати ама  баш никаквих проблема са евентуалном  полицијом и сл., или не дај боже тужилаштвом,  или, пак, са каквим судовима јер сте им  ви ваљда претпостављени, ваљда ви судите  о судовима (наравно, о слободи судова  причаћемо доцније, имамо кад), доћи ће  и те глупости на ред кад одлепршате негдје  у какав Куристан, елем, кад без гаћа попут  страшила оставиш свој народ, онда и нијеси  који фрајер, него најобичнија беда. (У  овом случају беду нипошто не писати ијекавицом  – ијекавица је величанствена, епска...)  Беда је онај који краде своју кућу а по  селу продаје се за мангупа.

Олош је, пак, нешто треће,  олош није стриктно везан рецимо само  за крађу, олош може уопште и да не краде,  олош је нешто помијешано, некакав  изам справљен помало од свега али  наситно, олош је понешто скоро неописиво,  али, ето, олош је, и нека је, и некако  ћемо издурати са олошем зато што углавном  знамо шта му је служило као  модел, зато се и каже олош ко олош. Можда,  фукара! Аферим, то је лијеп израз, одомаћио  се, још га установили Турци, и треба им  вјеровати, имали су кад процијенити шта  је шта, није шала 524 године. Фукара је пун  израз за несловесно, дјелује као формула,  нарочито овај други дио ријечи (кара),  има трајне последице и итекако се може  примијенити на ово донебесје што рекао  песник старог кова. Кад један народ сам  себе пороби, као што је случај у нас, тада  шикне коров фукаре. Нигдје коровњак фукаре  није тако арогантна као овдје. И нигдје  тако болесних нагона као код овдашње  фукаре. Бива да неке особине фукаре, као  и  нека друштвена стања које формира  фукара, никад нећете моћи појмити нити  о тој гротески до краја све дознати, нити  икаква историја и сл. не може исту потпуно  испратити. Све фиоке су на овом зиду, а  фиока фукаре сама, и на супротном. Ко је  у браку са фукаром, које је сват фукари,  коме је фукара кум, ко у коло заигра са  фукаром, нема натраг. Иза фукаре земља  остане као црне гуке окамењене лаве. Брука  која остаје иза фукаре такве је да се  ријечима не да изразити ни словима забиљежити.  Фукари ништа није свето, па ни мајчино  млијеко. Ето, знам таквих и ''пјесника''  да се не мисли како се све односи само  на фукару. Фукара ништа не учи пошто се  све унапријед зна. Фукара је управо и  бласфемични изданак тзв. слободе као  што је овдашња пуних седамдесетак година.  Фукара није производ знања него овлашћења.  Којим ријечима забиљежити ишта о фукари  која са улице провалила у академију. Фукара  гаји мржњу, шири је, усредсређује тако  и дотле да ствар завршава и убијањем.  Фукара не може да се надости. Нема гостољубивијег  поднебља за фукару од овога. То је прави  Мехицо за фукару. Поред толиких других  мука, па ипак најтеже пада да сте толике  године живјели са фукаром, да вам је фукара  кројила капу, али теже и од тежега јесте  што мука коју натоварила фукара није  имала одјека, него су чак и ближњи бодрили  фукару. Ма какви бодрили, стварали и створили.  На крају, овај аутор активира једну чињеницу:  чини се да би сада разноврсна фукара рада  са брода који се насукао.

Бојим се да овдашњој фукари  не смијемо погледати у лице, јер  то лице, истовремено,  могло би бити  и какво огледало. Ако је тако,  никад се нећемо ратосиљати фукаре,  онда како фукари доакати.