Чудесне рукотворине од јавора

Врбас – Више од седам деценија Ђорђије – Ђоле Пјешчић не раздваја се од гусала. Први пут их је узео у руке, загудио и запевао – као десетогодишњи дечак у родном селу Плавно у Црној Гори, изнад кањона Пиве, да би дружење са тим древним инструментом наставио и након доласка у Војводину. После Другог светског рата, и његова бројна фамилија је у „влаковима без возног реда“, заједно са хиљадама црногорских колониста, стигла на ове просторе. Сада је, без сумње, најстарији активни гуслар на просторима српских земаља, али је истовремено стекао и репутацију једног од најбољих мајстора за израду овог старог народног инструмента.

Мада је већ начео девету деценију живота, овај витални Врбашанин, крепке душе и увек ведрог духа, често наступа на јавним приредбама, учествује редовно на смотрама народних гуслара у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Освајао је на тим сусретима мноштво награда и признања, а међу љубитељима гусала на свим меридијанима ужива огромну популарност.

С гуслама у рукама, одевен у традиционалну црногорску народну ношњу, прокрстарио је свет уздуж и попреко, наступао у Америци, Аустралији, Канади, у многим европским земљама – такорећи био је радо дочекиван гост српске дијаспоре у сваком кутку земаљске кугле.

Ни сада не посустаје, а у паузама између гостовања и наступа време понајвише проводи у својој малој импровизованој радионици у породичној кући у Врбасу где стрпљиво обликује трупце од јавора и прави гусле. Пјешчић се тиме бави већ педесетак година, а сваки примерак гусала израђен његовим рукама својеврсни је уметнички уникат. Направио их је, каже, до сада преко сто и за сваке је одмах нашао купца, а многе је и поклонио пријатељима.

– Израда гусала је врашки тежак и сложен посао, који захтева много дрводељског и резбарског умећа, али и креативности. Основни материјал је добро осушено дрво јаворово, мало уштављене јагњеће коже, а уместо коњских длака сада се за струне и на инструменту и на гудалу користе танке најлонске нити. Ако је градитељ вичне руке, добре гусле с разноликим мотивима могу да се направе за два-три месеца свакодневног рада од по неколико сати. Стрпљење је ту пола посла, свака шара, сваки лик на гуслама резбаре се ручно, па је грешку тешко исправити – прича за „Политику“ Ђорђије – Ђоле Пјешчић, мајстор свог заната, додајући да његове чудесне рукотворине коштају од 500 до 1.000 евра, зависно од сложености орнаментике.

Своју љубав према овом древном инструменту и епској народној песми објашњава породичном традицијом. Каже, гуслали су његов отац, деда, прадеда, чукундеда... Јер, приповеда још, оне су вековима проносиле песме о витештву, о величанственом пожртвовању за идеале правде, „часног крста и слободе златне“.

– Гусле су од памтивека чувале целовитост народног бића, чувале су понос нације, храбриле и соколиле људе у најтежим тренуцима, а изнад свега бделе над чистотом језика и лепотом казивања. Епска народна песма и звук гусала учвршћивали су веру, будили снагу за будућност и нове подвиге, оживљавали у свести потомака примере славних предака и тако, до данашњих дана, представљали нераскидиву нит између прошлости и будућности – објашњава старина Ђоле, који наизуст зна најмање сто епских и лирских народних песама, највише у десетерцу, мада често „низ грло пусти“ и стихове стваране у осмерцу.