Цетињске војводе, сердари и капетани

Књижевник, учењак, посланик и министар Добросав Ружић, Чачанин који је добар дио радног вијека провео у Ужицу као професор Гимназије, показао се и као ваљан путописац. Неколико пута се у Црној Гори сусретао са књазом Николом, а описао је како му је књаз једне ноћи декламовао до пред зору своје пјесме. Ружићево путовање и боравак у Црној Гори, међутим, како у књизи „Добросав Ружић – по Црној Гори" пише мр Слободан Радовић, изазивали су подозривост и сумњу међу аустријским али и српским властима. Бечка „Преса" је у Ружићу видјела „српског агента" који путује по Црној Гори са одређеним циљевима, док су српским властима у вријеме Обреновића били сумњиви Ружићеви сусрети са Петром Карађорђевићем у Црној Гори.

У својим путничким биљешкама по Црној Гори Добросав Ружић има и занимљивих описа гостопримства. О сусрету са ђацима на врху Ловћена који су га дочекали пјесмом „Ој јуначка свјетла зоро", али и са женом која носи на леђима бутуљу воде и која га, када чује да је из Србије, у хладовини на њеној њиви понуди тазе водом да се окријепи. О Котору, гдје се у читаоници „срео и познао са честитим старином, песником и попом Јовом Сундечићем", кога је виђао кад је „седео" у Београду. О Котору Добросав Ружић пише:
„На обали било је доста света јер је била светковина српске которске гарде, који су врло лепо изгледали у лепом, елегантном одијелу и са црвеним дугачким чарапама, подсјећали су ме на шпанске гранде. Котор је, збиља, прави котао у коме су приљубљене куће, једна уз другу, са узаним пролазима", између кућа, где сунце у одаје ретко кад улази. На пијаци се налази српска читаоница са кафаном, разуме се. Читаоница је била окићена српским тробојкама, на улазу, са сокака, прислоњени су били, седефом обложени и сребром оковани, џефердари и ту је стражу чувао један од те српске гарде. Тај српски понос, па јуначка ратоборност, пријатно ме је изненадила и не могу а да им при писању ових редака не кажем: Живели".

Добросав Ружић описује и један непланирани сусрет у Котору: „Непријатно ми је, али морам споменути и једно натурено познанство, то је био отац Данила Живаљевића који је био плаћен агент аустријски, и он је био баш тако љубазан да ме, поред осталих, и он спроводи у Котор, и да ме уз то пропитује о циљи мога путовања". Ружић описује и Ловћен, који гледа из Котора:
„Ловћен, црногорски, извио се над њим, као да му пркоси, и кад сам из Котора гледао на Ловћен и видио пут и његове серпентине куда је требало попети се, изгледало ми је, одоздо гледајући, као нешто страшно и врло тегобно. Па ипак сам радосно погледао на тога горостаснога џина коме се требало на врх попети, као што радосно погледају његове снежне врхове они Срби који живе под туђином. Од Котора до на Крстац има 15 километара, и баш на пола пута тревих Њено височанство кнегињу Милену, која је с престолонаследником Данилом ишла у Карлсбад на лијечење. Из Котора сам пошао у пет часова поподне, на Крстацу сам био у осам часова, а кроз Његуше сам прошао по мраку. Тачно у 12 часова сам стигао пред велику Локанду на Цетињу. Пут је све до Цетиња био ванредан, израђен је вјештачки, тако да коњи рахат могу да касају. Тај пут, као и остали, најљепши је споменик што га је кнез Никола подигао у својој владавини".
И његов опис Цетиња је веома занимљив: „У осам часова, био је 26. мај, ја сам већ шетао улицама цетињским, а љубазни Божо Новаковић, тада кмет цетињски, био ми је услужни цицерон, разгледао сам коњушницу кнежеву, коју на Цетињу показују као нешто посебно, а, у ствари, није ништа, водио ме у арсенал, у манастир где су гробови кнеза Данила, кнегиње Даринке, кнегиње Зорке Карађорђевић, војводе Мирка, кнеза Ђорђа А. Карађорђевића, коме је брат, кнез Петар, леп споменик подигао. Уз пут тревисмо ученога Руса Павла Аполоновича Ровинског, најбољег познаваоца Црне Горе, чије је дело о Црној Гори издавала тада Академија наука у Петрограду. Цетиње је тада било обично мало село које доста личи на Пожегу", док кнежев двор личи доста на „зграде начелстава које су у Србији зидане прије 60 година".

Ево како Ружић описује житеље Цетиња, већином чиновнике и занатлије. „То су те војводе, сердари, капетани. Кад им чује човек титуле, помислио би да је у каквој великој царевини! Сви су неки бригадири, командири, искићени орденима црногорским и страним, шепуре се по Цетињу, као паунови, али ријетко који да, поред криве сабље, не држи у руци дугачак чибук од којег црногорске жене имају ужасан решпект. Ја нисам видео хвалисавијих људи од оних на Цетињу, сваки ће ти се хвалити својим господством, јунаштвом, а за другога ће рећи: "Добар је, али није као ја!" Ако први пут долазите на Цетиње, па да сте не знам ко, нико вас ни погледати неће из простог разлога што не знају хоће ли то бити пријатно господару или неће. А кад чују да сте били код књаза, и да вас је он примио, онда је сасвим другојачије; сваки хоће да разговара и сви су вам најпријатељскије расположени. Док су се прије правили као туђини и гледали вас преко чибука, сад вам се намећу".

Ружић објашњава и зашто је био у дому код кнеза Петра Карађорђевића. Прво, што је унук бесмрнога Карађорђа, а друго, што је хтио „лично да види тога опасног претендента, који је за 20 година владавине краља Милана био баук којим је Милан са свима својим владама плашио народ, ваљда да тиме оправдају терор и безакоња своја".