Дилема - дебељуце или мршавице

Још 1904. године Ема Њукирк је важила за „најбољу и најсавршеније грађену жену”. Ова атлетичарка из Санта Монике у Калифорнији била је висока 152 сантиметра, тешка око 61 килограм, а димензије су јој биле 89-66-91 сантиметар. На скали идеалне масе она је имала индекс од 23.3, што значи да је била близу границе прекомерне тежине.

Према подацима из 2000. године, индекс телесне масе победница на конкурсу за мис Америке стално опада од 1922. године и то у толикој мери да би већину победница из последње три деценије према њиховим индексима требало уврстити у неухрањене.

Где је граница виткости? Једна мис Америке имала је индекс 16.9, што значи да је била знатно испод идеалне тежине. Жена висине Еме Њукирк требало би да буде тешка 45 килограма да би постигла тај индекс.

Пре две године амерички истраживачи су открили да особе са прекомерном тежином имају нижу смртну стопу од било које групе, класификоване према телесној маси. Истражујући даље, повезали су узроке смрти са одређеним телесним тежинама. Гојазне особе много чешће умиру од срчаног удара, док је узрок смрти код витких све друго чешће него рак или срчани удар, саопштили су истраживачи почетком овог месеца.

Међутим, било је 100.000 мање смрти међу особама са прекомерним килограмима него што би се очекивало да су ове особе имале нормалну тежину. То је, како су ову групу назвали, „категорија дебељушкастих”, са индексом телесне масе између 25 и 30. Ове особе се не смеше са насловних страна модних магазина, али даме таквих „облијих” пропорција (на пример високе 162 сантиметра и тешке између 66 и 70 килограма) овековечио је у барокном периоду Рубенс.

Питер Браун, антрополог са Ејмори Универзитета сматра да витка линија нема везе са чувањем здравља, већ представља припадност одређеној социјалној класи. „Тежина је постала морално питање маскирано бригом о здрављу”, објаснила је Ебигејл Сагај, социолог са калифорнијског Универзитета у Лос Анђелесу.

У прошлим вековима, кад је храна била оскудна и скупа само су богати могли да буду угојени. То је био симбол статуса. Данас је, пак, виткост модерна. Џорџ Армелагос, антрополог са Ејмори Универзитета зове то ефектом „краљ Хенри осми - Опра Винфри”.

„Хенри осми, краљ Енглеске из 16. века, био је огроман, што је био симбол обиља. Да би се дошло до тог нивоа, било је потребно запослити стотину људи да скупљају храну за њега и да је кувају. Упоредите то са милијардерком Опром Винфри, која мора да има и нутриционисту, кувара и фитнес тренера, да не би постала таква”, рекао је Армелагос.

Али, шта ће то значити дебељуцама које могу бити здравије, или бар дуже живети од осталих? Да ли ће ући у моду? То ће морати да сачека дан кад ће дебљина бити сматрана здравијом и статусним симболом.

Питер Браун је описао како су током педесетих година прошлог века бели јужноафрички здравствени радници покушали да упозоре припаднике Зулу племена на опасност од претеране гојазности. Истакли су два постера. Један је приказивао дебелу жену која стоји поред препуног камиона којем су пукле гуме.

На другом је представљена жена која чисти испод стола о који се ослања дебела особа. Порука је гласила: на кога бисте више волели да личите? Зулу су сматрали да први постер приказује срећну жену, толико имућну да је била дебела, а да је камион поред ње био препуњен њеним богатством. Што се другог постера тиче, мислили су од витке жене да је служавка богатој, дебелој послодавки.