Лепак за муве

Ђаво олако зграбљене власти овде је најзад однео шалу! Када сте гласали за Устав Србије, нисте се, изгледа, обавестили каквим су вам то гаранцијама поткрепили право на слободно мишљење нити чиме ће то себе спречити да вам исто право погазе кад им се прохте. Нисте, разуме се, размишљали ни о последицама којима ће политичка самовоља уортачених архилегалиста и анарходемократа увребати сваку вашу непочешљану мисао.
И гле сада: "Полиција саопштава да је привела организаторе истицања плаката с именом генерала Ратка Младића у Булевару Зорана Ђинђића." А гле онда: "Гестапо даје на знање да су похапшене вође бандита који су на Тргу Фридриха Барбаросе исписивали име одбеглог југословенског краља." Извесне разлике свакако да постоје. Гестапо на тргу, полиција на булевару, и помак је очигледан. Јесте да су оба режима успостављена после темељитог бомбардовања Београда, но ипак онај кукасти по природи је био окупациони, док ли се овај жућкасти тек труди да за туђ рачун колонизује сопствену државу. Историјске аналогије препустимо историчарима и спасавајмо образ тренутка у којем живимо.
У принципу, сви закони који се овде доносе прилагођавају се двама типовима људи: онима који живе од тога што ће их некажњено кршити, и онима којима је, макар их и не кршили, обезбеђена извесна санкција. Отуда и нема адресе са које би уследио одговор на питање о који параграф су се огрешили они што су у неком булевару изражавали симпатије према личности генерала Младића, макар то некоме личило и на протест, учинивши то ипак на исти начин на који су то, бацајући им предизборну прашину у очи, јуче чинили они који данас незаконито хапсе. Јер једне симпатије су кажњиве, друге нису.

На лепак у новобеоградском булевару одједном се устремило мноштво мува. Најпре медијске зунзаре приказавши дружину новопечених ђубретара, обучену у беспрекорно одело купљено од прве незарађене плате, како парају налепнице. Тиме се, ваљда, хтело саопштити колико је лепљива супстанца опасна по идеолошку хигијену Србије и да они који су је подметнули нипошто не припадају изабраним говнарским ројевима. За овима су забрујале муве без главе од којих, природно, и није паметно очекивати да се сете где се у оном булевару нису сукобиле заслуге Зорана Ђинђића и Ратка Младића, јер та двојица су, сетите се, јавно, пред америчким камерама, и упркос њима, у фебруару 1994. заједно испекли вола на Требевићу, и од тада су им сви вољни и невољни греси, бар у америчким очима, сродни - српски грехови.

Ипак, најупечатљивије су на том лепку деловале крупне подгузне муве којима је, у свим приликама и под сваким небом, сваки циљ био надохват сисаљки. За њих узвишених и далекосежних циљева нема и не може их бити, свако блато је једина и најбоља прилика.
Верујем да нисам погрешио када сам оне који повремено изнесу лепак с именом генерала Младића сврстао међу здраве и нормалне људе у Србији. Они су своје право на слободу кретања за неко време позајмили праву на слободу мишљења за сва времена. Они само подсећају да Ратко Младић није осуђен за било шта, као што није осуђен ни Хавијер Солана; да Младићево одсуство није доказ ни за шта, као што присуство страних бомбаша у нашој кући није доказ да нам нису рушили кућу. Они су само згрожени брзином којом је неки од новопостављених државних чиновника, као мува без главе, пре прве јутарње кафе у државној канцеларији, донео своју прву симболичну одлуку којој је управо брзина пољуљала сву вредност. Треба, дакле, лепити. Док се сасвим не залепи!