УВИЂАЈ

Митрополијска Црква Светог Јована Крститеља је обијена пре неки дан. Али, овог пута није обијена од бивших и рашчињених свештеника него од „непознатог лица“. Парохијани су, пошто су приметили да је црква обијена, обавестили свог парохијског свештеника из Митрополије. Интересантно је да таква вест није стигла у обијачки штаб полицијске невладине организације. Прво је, како ваља и требује, обавештен канонски свештеник, а потом је он провалу пријавио полицији.

Ако се узме у обзир чињеница да су Дедеић и његова дружина током претходних седам година већ тридесет пута, углавном под окриљем мрака или у цик зоре, обили ову митрополијску цркву није тешко закључити да је ово тачно 31. пут да се црква обија у „демократији и транзицији“.

За Митрополију Црногорско-Приморску као легалног и легитимног власника свих православних цркава у Црној Гори, па и цркве у Бајицама, нема правне разлике када браву на црквеним вратима обију Дедеић и дружина или неки непознати ситни провалници и делинквенти. Међутим, цетињска полиција у таквим случајевима већ годинама прави разлику. И то евидентну.

Канонски свештеници увек пријаве полицији провалу у цркву. Међутим, када цркву обије распоп онда полиција не врши никакав увиђај и то не сматра кривичним делом. Али, када цркву обије ситан провалник онда полиција врши увиђај, фотографише разбијену браву, снима разваљена врата, узима отиске, пописује однети црквени инвентар, а све то касније ради реда слаже у архиву. Лопова и провалника углавном ухвате понекад, и то случајно, ако „падне“ због неке друге крађе па успут призна када је, где је и коју је цркву обио.

Они кордони специјалаца који, кад треба режиму, канонским свештеницима забрањују да служе литургију у цркви одједном, када се пријави провала од НН лица, постају тимови који штите поредак, имовину и боре се против криминала!?!

У овој веома јасној, а тенденциозно замршеној правној ствари, као православни свештеник тражим одговор на друго питање. Правно питање је јасно као дан и нема другог објашњења него да политички интереси датог тренутка и одређене групе по ко зна који пут односе победу над правним начелима, нормама и поретком. Међутим, треба одговорити на питање: ко чини већи грех – распоп у својству провалника или професионални лопов као провалник?

Нема сумње да грех чине и један и други. Међутим, већи грех чини рашчињени свештеник када обије браву на црквеним вратима. Професионални лопови, а у последње време и наркомани, обијају цркве како би са целивајуће иконе покупили по који евро и цент од прилога који народ оставља Божијем храму. Они обично не дирају светиње у олтару. Неће, чак, да насрну ни на икону Светога Саве. Надају се да их полиција неће ни гонити пошто ни бивше свештенике не гоне кривично кад обијају цркве.

Вапијући је грех када храм Божији обије бивши свештеник како би служио своју, а не Божију службу и како би један број људи уверио да је његова служба - Божија служба по православном типику и вековном црквеном поретку.

Полиција другачије од нас гледа на ово питање. Њима је, као „чуварима поретка и сваке сигурности грађана и институција, а посебно личне и имовинске“, потпуно „мирна савест“ када цркву обијају бивши свештеници.

У последње време, међу озбиљнијим људима се све више разговара о овим питањима која су неприродно постављена као „горући друштвени проблем“.

Међутим, Црква Божија памти много и учи своје свештенослужитеље и свој народ јеванђелској речи: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасити“.