Станове нема ко да купи

Цене стамбених квадрата у Београду и Новом Саду пале за 15 до 20 одсто, у другим градовима остале исте као и пре шест месеци

Агенти за некретнине су на непланираном одмору. Немају посла, јер се у Србији мало ко одлучује да пазари стан. Потенцијални купци се само распитују, очекујући да се вртоглави пад цена некретнина у свету догоди и нашој земљи. Док су у Београду и Новом Саду пале тек за око 15 до 20 одсто, што је двоструко мање него у региону, цене некретнина у унутрашњости готово су исте као и пре шест месеци.

Снижење у главним градовима Србије и Војводине, агенти тумаче као „уразумљивање алавих продаваца”.

– Најдрастичнији случај су новобеоградски блокови. Продавцима сада не пада на памет да за квадрат траже 2.000 евра. Тамо су цене пале за 300 па и више евра по квадратном метру. У осталим деловима града некретнине нису падале испод 20 одсто – каже Јасна Дашић, власница агенције „Јадран некретнине”.

У Новом Саду је такође постало незамисливо ценити гарсоњеру у центру 2.000 евра по квадрату. Квадратни метар је са просечних 1.500 евра пао на 1.300, јер некретнине, кажу у агенцији „Метрон”, купују само они који имају готовину.

Због скупих кредита и опште беспарице, интересовање за станове у Крагујевцу је драстично опало од октобра. Тек после недавне најаве јефтиних стамбених кредита за станове у новоградњи и вести о укидању учешћа при узимању зајмова код банака, грађани се опет распитују за некретнине, каже Мирослав Брковић, агент из Крагујевца.

Али то, баш као и у Нишу, није утицало на продавце. Они и даље држе старе цене. Сличну је и у Чачку и Ваљеву, с тим што у седишту Колубарског округа нема станова за продају, па све што се понуди на тржишту брзо нађе купца.

Оскудна понуда је управо разлог што цене некретнина у Србији не падају оном брзином коју купци прижељкују, али и што је Београд и даље међу најскупљим градовима у региону, где су некретнине изгубиле на вредности од 30 до 40 одсто.

У Загребу је, рецимо, у последње време изграђено доста станова, дошло је до засићења тржишта и цене су почеле да падају, каже Недељко Малиновић, власник агенције „Легат”.

– Променама на тржишту је кумовала и велика презадуженост тамошњег становништва, али и све чешће посустајање при отплати кредита. Тако квадрат стамбеног простора на елитним локацијама у Загребу кошта 2.500, док се у осталим деловима може наћи за 1.500 евра – каже Малиновић.

Да би у Београду цене некретнина значајније биле снижене, није довољно само стимулисати куповину кроз субвенције и јевтине кредите. Неопходно је и поспешити и омасовити градњу, сматра Срђан Вујичић, директор консултантске куће „Кинг стрџ”.

– Недоступни банкарски кредитису зауставилифинансирање пројеката. То може дастопираградњу нових станова у Београду, па ће они и даље бити скупи – каже Вујичић.

Ако се нешто не промени за две године, прогнозира Недељко Малиновић, у Београду неће имати шта да се купи.

– Многи инвеститори који су лане закупили локације, сада их враћају. Кредити су поскупели, на дозволе се чека дуго, па многи одустају од изградње – истиче Малиновић.

Ако држава заиста намерава да подстакне градњу и обори цене некретнина, то може да учини смањењем надокнаде за грађевинско земљиште. Наши саговорници, међутим, не очекују да ће се то догодити, јер је у Београду та надокнада недавно поскупела за шест, а најављено је и њено усклађивање са растом цена на мало.

Следећа ставка на коју држава може да утиче јесте промена пореске политике. Јер, она управо власницима уџерица на атрактивним локацијама у Београду омогућава да уцењују инвеститоре. Држава наплаћује порез на имовину, односно на оно што грађани имају у власништву, а вреди веома мало, док право на земљиште не опорезује. Зато се власницима страћара не жури. Атрактивне плацеве држе заробљене годинама, све док за њих не добију жељену цену.

И најзад, да би цене пале, потребно је системско решавање проблема – денационализација и приватизација грађевинског земљишта, али и доношење закона о планирању и изградњи, каже Вујичић.

Нико, међутим, не помиње да би томе можда могли да допринесу и инвеститори, тако што ће се одрећи дела зараде која није мала. Нарочито у Београду, где достиже 80, а у појединим случајевима 100 одсто.